Nebeska linija života 2
tanja3 | 24 Septembar, 2008 20:37
U domu za nezbrinutu decu važila je za divljakušu koja ni sa kim ne komunicira, osim sa knjigama. Tu je nalazila utehu i prividan mir. Sazrela pre vremena, imala je izgled male starice, uvek u crno obučene i bez ijednog predmeta iz prošlosti...kao da je nije ni imala. Danima je sedela na drvetu ispred doma, pogleda uprtog prema nekad dragim planinama. Deca su je izbegavala kao da na sebi nosi tablu: Teško zarazna. Nisu želeli da je prime u svoje okruženje, nije ni marila za to...Ništa je nije doticalo. Ljudi? Tamne senke koje promiču pored nje. Tražila je samo odgovor, gde su njeni roditelji? Nailazila je na muk i okretanje glava, skretanje teme na školu i zadatke. Saznanje da je smatraju nedovoljno odraslom za jezive činjenice, poput tupog udarca u stomak budio joj želju da što pre ode iz doma. Da niko nije znao šta se desilo, nije poverovala. Papir koji su joj poturili kao dokument o nestanku bio je nevažeći za nju. Osećala se obeleženom, žigosanom....i čekala punoletstvo da zauvek napusti taj kletvom posut kraj...
Konstanta koja pokriva i najteže rane melemom je vreme...ostanu košmari ali sve je polako bledelo kao horizont u sumrak. Njena duša pamteći bol žudela je za novim licima koja neće bežati od nje kao od kuge. Otišla je na dan osamnaestog rodjendana, ne okrenuvši se nijednom za sobom, znala je da nema za čim...
„Andrea....Andreaaaaa....zaljuljaj svoj probušeni čamac i ispadni iz njega!“...Vrisnula je u sebi....“Nikog nemaš, ništa nemaš...gde sada?“...Mamutski dah otkinu joj se iz grudi ostavljajući je u oblačiću pare. Grabila je koracima ka autoputu tražeći bilo kakav prevoz, usne su joj se žustro pomerale...Što dalje odavde, što dalje....Bilo gde...Nije važno, više ništa nije važno.
Podigla je palac....
Promenila je nekoliko auta do Velikog Grada, najteže je bilo kada bi je upitali ko je, odakle je i ima li koga? Po prvi put u životu izrekla je Laž i dobro se osećala zbog toga...Da..imam, radim u Velikom Gradu...Bila do mojih da ih obidjem....
Kako je Laž bila lepa! Ne samo lepa, Laž je vaskrsnula zaboravljeni zagrljaj majke, siguran i zaštitnički, na koji možeš uvek da se osloniš u odsudnom trenutku. Da, sklonila joj tugu i nemoć kao laki pramen kose, skliznut na zamućeno oko....Čudna mimika lica vratila je osmeh, inerciju koja je spavala u prašini nekad zadovoljnog života.
„Baš si ti neka vesela cura. Drago mi je što sam te upoznala. Ako ti nekada zatreba pomoć, evo ti moj broj telefona. Slobodno se javi, radovaću se da ti pomognem.“
Blenula je u lik žene za volanom, ne verujući svojim ušima. Ona vesela?
„Hvala...ali Vi mene i ne poznajete....“
„Devojčice, kada bi svako od nas činio usluge samo poznatim ljudima, ovaj svet ne bi ni postojao. Ne brini i javi se, obavezno...!“ Reče kroz otvoren prozor i brundajući motor prekri njen glas.
Tek tada prošarala je očima na gore. Vrhovi visokih zgrada spajali su se nad njom, ogromni prozori, stakla izglancana do ogledala sijala su gradski puls na betonu. Prebacila je torbu preko ramena, zaustavila prvog prolaznika i pitala u kom pravcu je centar...
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (2).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. nastasja | 09/27,2008 at 17:40
fantasticno.... ne znam kako ranije nisam videla tvoje postove....
razoruzavajuce. cisto. brutalno.
onako kako ja volim da procitam. onako kakav svet jeste.
pozz
2. tanja3 | 09/27,2008 at 18:47
Nastasja, hvala zaista. Nema me puno na ovom blogu. I dobrodošla, naravno.