Dužnikova ispovest
tanja3 | 07 Decembar, 2008 02:18
Godinama sam iritirao njegovu pojavu, četvoronoške tražio tragove njegovog postojanja. Iako bez fizičkih dokaza, bio sam ubedjen da je tu, tik uz mene, samo ga ne vidim, slep od naduvanog Ega, koji je kao suprotnost stajao bedi od života. Obelisk od sapunice. Spomenik od moravskog šodera. Porozan i kratkotrajan. Što dublji ponor, to veći ponos...valjda zbog rimovanja?
Kada sam najmanje očekivao probudio se iz svog zimskog sna, usred decembra. Pogledao me svojim krmeljivim očima i rekao:
„Misliš da sam ja tvoja najgora noćna mora? Ooo... kako grešiš. Sam sebi si najmorbidniji horor. I zašto me uopšte budiš kada mi vreme nije?“
Smatrao sam dubokom odgovornošću da odgovorim smisleno na to pitanje.
„Da li ti pomažeš meni?“ Samo se postavilo. A na pitanje najlakši odgovor dobiješ, zna se, pitanjem. Demoni su glupi, zli, ali glupi. Češkao se po jajima, nisam imao taj podatak da ih poseduju, i zevajući promumlao:
„Ako je moj posao pomoć, neka ti bude. Dakle, pomažem ti.“
Išao sam dalje u perverziju:
„Lažeš? Ili ti je u opisu posla nešto tako nepojmljivo kao što je istina?“ Prosto sam napipao plitkoću zenica, kada je uperio svoje grobno crne oči u mene.
„Ti, kao i svi ostali ljudi, imaš ovakvog pratioca kao što sam ja. Sve ima svoju protivtežu, ljubav ima mržnju, sreća nesreću, dobročinstvo pakost. Ali dno...dno je ravnodušnost. Najdublja zaravan okeana ne meri niskost te čovekove odlike. Uglavnom te strefi ono što ne želiš. A ti se batrgaš bežeći od neželjenog. That’s the way it is.“
Betonski ivičnjak delovao je kao najudobnija kafanska stolica, a on poželjan sagovornik ovakvom luzeru kao što sam ja. Potegao sam dobro iz flaše, želeći da odagnam njegov ružan lik iz vidokruga, ali on je sedeo pored mene, cereći se svojim krezavim zubima.
„Ti si me zvao, sećaš se?“
Sećam se, pipao sam dno, dozivajući ga.
„Pa šta?“ Jebeš čoveka bez inata.
„Pokupi svoju krljavu facu i gubi se. Zvao te, sad te teram!“
Dalje se cerio unoseći mi se u facu. „Ja sam deo tebe, pravim ti društvo do daljnjeg. Daj cug. Grlo mi se osušilo od spavanja. I zajebi tu filozofiju, rodjen si kao gubitnik. Tebi mogu najlepše stvari da šetaju pred očima, nećeš ih videti, samo iz jednog razloga, TI, uživaš u svojoj mizernosti. Zahvaljujući tome, ja živim.“
Gubio sam tlo pod dupetom, noge odavno ne osećam. Pa on je jebeno u pravu. Ja sam živeo za osećaj prošlog, davno izgubljenog života.
„Moj demone, živeli u to ime!“
„Živeli! Sad lagano, papir i olovku u ruke i piši. Odavno ti je vreme isteklo. Ja ću da ti diktiram. Istinu, podrazumeva se. Ej, dobra ti ova brlja. Uvek si znao kvalitetno da potegneš, he he...Šta misliš, koja je dubina jezera?“
„Dovoljno duboka da te zaronim kao Jovan Isusa, majku ti pedersku....“
......................................................
Stajao je na obali, sam i zamišljen. Pokušavajući da uhvati svoj odraz na površini nespretno je zagazio, šljapkajući cipelama. Nije ga video, od suza i vetra koji je igrao oko njega noseći suvo lišće i prašinu. U stisnutoj šaci nazirao se komadić papira, mokar od znoja, mnoga su slova bila razlivena. Možda i neće biti čitljivo, kao da je nekom bitno, uopšte. Gledao je liniju gde je bio spoj vode i zemlje, pravilna ljuljuškanja dve konstante koje su se uvek vraćale jedna drugoj i volele se praštajući agregatnu različitost. Jedino je čovek komplikovan, svet funkcioniše jednostavno...
„Ja sam lopov, ja sam kriminalac. Osećam skoro ludački poriv da priznam sve. Da stanem pred preki sud i suočim se s kaznom. Ali pre toga, dajem na uvid spisak svih kradja. Ne da bih dobio pomilovanje, već da bih sebi olakšao teret koji dugo nosim na gomili. Ne mogu preko sa tolikim balastom...Želim da ga raštrkam kao živinčad đubre iz dvorišta, da pomerim balvan ispred svojih vrata da bih video šumu...Da podignem najprljaviji kamen sa blatnjavog puta ljudske taštine i bacim ga na sebe. Krao sam, ljudi moji, otimao i uvek je bilo nedovoljno, tražilo svojom gladju još i još, poput vreće bez dna. Ukrao sam nekoliko srca, nova, neotpakovana, vraćao polomljena i neupotrebljiva...mnogo isplakanih očiju, svih boja, ugasio im sjaj, nepovratno. Neispavane noći, ne znam tačan broj...Jednu dušu napaćenu, roditeljsku...kojoj sam skratio život ukradenim mirom. Jednu dečiju, kojoj dugujem celu budućnost, a nemam čime da platim...Jer...i mene su pustili zaduženi. Dug na dug, ne ide. Ukradeno vreme za ručak i minuti otkinuti iz svedoka sa zida, ohlađenu supu i bajat hleb. Noći bez doma. Dane bez mene. Krao sam bezobzirno poverenje, dovodio ga na ivicu opstanka, ubijao ga više puta, verujući da imam moć i vratim ga iz mrtvih. Nikada mi to nije uspelo...Sejao sam laž, besramnost i prevaru kao žitarice na hiljade hektara nevinih ljudskih polja...Zagadio zauvek nevericom koja je nikla kao korov gde god da sam prošao. Sada sam zaglavljen u svom ataru. Zaraslom...I stojim na ivici vode, kao nekršteni, čekajući da voda spere sve sa mene i iz mene...Da mirno odem, opran od dugova, koje plaćam sopstvenim nepostojanjem. Sve bih vratio, da mogu. Samo ovaj prosjak je izgubio i životnu kreditnu karticu. I ne znam koliko vredi, ali većina kradja bile su nenamerne...I ne znam kome pišem, kada ovo ide sa mnom...“
Prenuo se iz letargije i podigao visoko ruke, kao da je na utakmici i skandira ime omiljenog kluba. Kao da je neko stajao pored njega, žustro je govorio i mlatarao ekstremitetima. Da, eno s druge strane navijači ga dozivaju. Vidi im dvobojne šalove i čuje pesmu.
„Stižem! Pusti me, drukeru pokvareni!“ Dreknuo je iz petnih žila. Zakoračio je u jezero i osetio kako ga drugari hvataju za noge i podižu, bacaju ga i pevaju. Koje ushićenje! Lepota prizora oduze mu dah... .
.........................................
"Šteta što se ništa ne prepoznaje iz ovog pisma. Toliko o kvalitetu hemijskih olovaka današnjice. Kažeš, beskućnik?“
„Da, nikakve tragove o njemu nismo našli, ni dokumenta.“
„Šteta. Niko ne zaslužuje takvu smrt. Mora da se dugo mučio u onom plićaku...“
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (6). Trekbekovi:(0). Permalink
Domaćica, biti ili ne biti
tanja3 | 29 Novembar, 2008 17:23
Kad si klinja ulica u kojoj živiš čitav je svet. Ma kakav svet, svemir. Sećam se kada su nam tu istu ulicu raskopali i stavljali neke velike cevi, pa je trapavi Goci upao u kanal, onda se sjatile sve komšinice da nariču jer su svi muški bili na poslu. Al’ snašli se, konopac pa ga na oruk izvukli slinavog i rasplakanog. Nedelju dana nije izašao da se igra, od sramote. Tada je naišao trend mešenja kolačića od blata koje ni džukci nisu hteli da onjuše. Prvi dizaster od domaćica u povoju. Zatim su je asfaltirali, pa je kuvanje čekalo odlaske matoraca na ranč, i naše eksperimentisanje na šporetu. Moji su u dnu dvorišta imali čuvenu letnju kuhinju, čije je ime bilo skroz neopravdano s obzirom na to da su jedinu hranu u njoj nalazili miševi. Dve prostorije, prva sasvim normalna sa prozorčetom, a druga kao iz filma Petak trinaesti, mračna i sablasna. E u nju nisam zalazila ni po danu. U prvoj sam tražila odbačene LP ploče i singlice, knjige i stare dnevnike, sa stalnim štrecanjem ka omraženoj sobici, sad će manijak, sad će manijak! U tom traganju naiđem slučajno na rasklopljenu knjigu sa sve otiskom od cipela po sredini. Sažalim se i odnesem je u kuću. Obrišem korice i pročitam: „Moj kuvar i savetnik“ izdavač Narodna knjiga Beograd 1953. A prvi citat u knjizi Ibzenov: „Najbolje knjige koje postoje, to su kuvari, većinu ostalih nije ni trebalo pisati, šteta samo što su pisci kuvara obično nepoznati.“ Svaka čast, Ibzenu, pun stomak jednako mudrost. Pitam majku za poreklo jadnog izgaženog štampanog dela. Kupio joj moj deda kad krenula u domaćičku (izraz prepisan iz knjige) školu. Ha! Nije samo da odeš u takvu školu, moraš da imaš i odgovarajuće štivo. A uvod moram da prepišem :) Dobro, skraćena verzija :P
Posle
rata (drugog sveCkog, naravno) se kod nas osećala potreba za jednim
novim, praktičnim i sadržajnim Kuvarom, koji će našim domaćicama pomoći
u jednom od njihovih najvažnijih svakodnevnih poslova – u kuvanju. I
zato ovu korisnu knjigu namenjujemo domaćicama, kako onim koje nemaju
dovoljno iskustva u tom poslu, tako i onima koje su iskusne, jer će u
njoj naći hiljade uputstava o tome kako se pripremaju razna jela iz
domaće i strane kujne, kako se ostavlja zimnica, konzervira povrće,
voće itd.
Hrana
je ono što nas održava u životu. Samo raznolika hrana može da da
čovečjem telu sve one sastojke koji su neophodni – belančevine,
masnoće, skroba, šećera, razne soli, vitamina itd.
Postoje domaćičke škole i kursevi na kojima se žene osposobljavaju za veliki poziv domaćice i majke, ali tih škola je malo. Zato izdvajamo ovaj naš Kuvar uvereni da će biti od koristi svakoj domaćici.
I krenem
da vrtim stranice a svaka druga reč mi nepoznata (sasvim razumljivo za
uzrast od osam godina i vesele sedamdesete), slačica, tripice, aspik,
šlafrok, jubileum.
Ili recept kreće ovako: Očistite pile od droba...(od čega?)
Od dobro kljukane guske uzeti jetru...(na živo?)
Ili recept pod nazivom Srpska papazjanija: Za ovo jelo domaćica mora da udje rano u kujnu...(ako radiš od 9, ustaješ u 4 da kuvaš)
Medeni kolač: Istopićete u zgodnom sudu...(a ima ih nezgodnih, znam).
Krem od ribizla: Pola litra domaćeg soka od malina staviti u čistu šerpu...
( za isti dajem tol’ko krv, ako ima negde).
Praktični saveti:
Da zaustavite štucanje oberučke prihvatite stolicu za naslon, pa je izdignite i držite nekoliko časaka u visini očiju. (plastičnu, drvenu, ili metalnu? Zavisno od težine štucača?)
Led se
lakše razbija u komade kada se na njega stavi tanji ekserčić i čekićem
udari po glavici eksera. Ovako led može da se razbije u sasvim sitne
komade, a da ne ide mnogo u rastur (?).
Kako da
vam jaja ostanu dugo sveža? Ostave se u teglu, naliju tečnošću koja se
zove „Vaserglas“, a dobija se po farbarskim trgovinama (?).
I danas čuvam tu starudiju od knjige. Prosto samu sebe iznenadim kada pomoću rečnika spremim Jubileum tortu.
Pa posle kažite kako je "domaćica" podcenjeno zanimanje :D
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (200). Trekbekovi:(0). Permalink
Fandjo, that's my name
tanja3 | 15 Novembar, 2008 19:19
....Nije mi jasno zašto kupuje šoljice za kafu sa drškom za patuljke?.... Razmišljao je ispijajući crnu tečnost dok je topla keramika grejala dlan. Voleo je ove jutarnje trenutke iluzorne dokolice. Uskoro će na put. Kilometri i kilometri pred njim, poput filmske trake razvijaće svoje neispričane priče. Preleteo je pogledom sobu, malu i ušuškanu. I nju...malu i ušuškanu u Lio jorgan. Spavala je spokojno. Na pištanje alarma nije reagovala. Osmeh mu zakači lice. Mogao bi ’ladno da joj se privuče s ledja....axa....i mljackajući glas promrmljao bi... Pa gde si ti, srcko moj?......Dugo, dugo....vodili ljubav osunčani tek ponekim zrakom sunca. I u startu zakašnjenje isporuke jer vozač jebe svoju dragu. A voleo je kapljice znoja koje klize njenim ledjima....da ih lizne, onako slane. Oseti kako se koža ježi.... Osmeh se pojavi izazvan nadolazećim slikama....
-Skote...vuci dupe na posao. Opet ćeš dobiti otkaz zbog tvoje nedojebane mašte.- Nimalo seksipilan glas otrežnjavajuće zvecnu o njegovu moždanu koru.
.......................
-’Ajmo, ljudi, ovo mora biti gotovo do 3 popodne! Krstoooo, proveri mi zadnji desni točak! Stavro, anlaser, anlaser, budaletino crnotravska! ’Oćeš da zaglavim u nekom jarku i da ti majka crnu vunu predeeee?- Vikao je pomahnitalo na ljude oko sebe.
-Daj, ’oladi čoveče, biće gotovo za par minuta.- Krsta je bio glas razuma, ladovina. Znao je i on da rade kao švajcarac. Samo mu je neumoljiva kiša išla na živce. I kakva ga vukojebina čeka.
Obavijajuću šake oko volana, osetio je da se spaja sa svojom polovinom, njegov prirodni produžetak. Mašina je zabrundala terajući mu adrenalin u svaki atom.
-Smanji doživljaj!- čuo je odlazeći.
.................................
Delovalo je da na pustom putu nikog nema osim njega. Ni u susret, ni pratećih. Uživao je dok je brzi ritam s radia plovio vazduhom. Kišni prekrivač je u jednom trenutku delovao kao zaštita u krajičku svesti.
............ ........................
Dok je traktor vuk’o čeličnu sajlu gledao je proste seljačke glave oko sebe i pitao se gde je zajeb, oglasio se jedan od njih:
-Dobro bre prijatelju....pa koj ti reče da ovde voziš k’o na trke da si poš’o?
-Jebi ga....prijatelju.
...................
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink
Marijin terzija
tanja3 | 07 Novembar, 2008 16:56
Prvi svetski rat. Pradeda po majci Vlajko Cekić negde na liniji vatre. Umesto “dobro jutro, ratni druže” budio se sa pitanjem da li će doživeti povratak kući. Bio je dan primirja kada je stiglo pismo od prababe Natalije sa vešću da je dobio sina. Sutradan je poginuo sa osmehom na licu, tako su bar nama prepričavali kada smo ušuškani u perje tonuli u san. I osta moj deda siroče, večito kivan na ratove, političare i velesile. Deceniju kasnije dečačić Svetozar odlazi u susedni grad u čuvenu majstorsku porodicu gde izučava terzijski zanat. Prvo šegrt, zatim kalfa, onda i sam dobija majstorsko pismo. Naočit crnpurast momak, pa još zanatlija, pri povratku u rodno mesto postaje meta seoskih udavača. Jedna od njih, Marija, nežna plavooka lepotica, odlučila je da ga ne da nijednoj. Kako zna i ume, on mora biti njen. U to vreme, bunar u centru sela bio je jedino mesto oko kog su se mladi okupljali. Tu se odigrala prava, pravcata ženska tuča i pobeda moje babe. Uvek je podsećanje na taj dogadjaj nagonilo na frenetičan smeh: „Ona meni da otme Tozu? Ona testiju da mi obalja? Sve sam joj kike iskubala!“ Priču o radjanju „s one strane reke“ i umiranju dece jer bujica ne dozvoljava prelazak. O prihvatanju života kao gorkog zalogaja sudbine, koji ponekad gutaš bez vode. I nastavku istog...Svaki put molila je da otvori veliki drveni kovčeg i redom pokazuje gradsku i seosku nošnju, devojačku spremu i pomalo požutela, dedina pisma iz vojske.
Ja sam bila veoma radoznalo derište, iz ove perspektive gledano, dosadno k’o buva. Dedi nikada. Strpljivo je odgovarao na sva moguća i nemoguća pitanja, vidljivo srećan interesovanjem unuke za porodični istorijat.
Pamtim prostranu gostinsku sobu i sto za koji je ’ladno moglo da se smesti tridesetak ljudi. Babin domaći hleb pola metra u prečniku, krckavu pitu od razvlačenih kora, pileći batak otkinut specijalno za mene jer sam insistirala da mi baba ponovi više puta pitanje: „’Oćeš kopanče, ćurče babino?“. Dvorište kojim smo jurcali igrajući žmurke i čekali prve zelene kajsije. Prvu cigaretu na spratu nove kuće i užasnu mučninu zbog genijalne ideje sestre od tetke da, ako nećemo skembavanje, moramo celu paklicu da izdimimo, odjednom. Odlazak u dedin šljivar i moje vrištanje, jer je sa svakom šljivom padala kiša raznih buba, šta ću kad ne volim insekte?
Ujaka koji je dobio ime po dedi. Koga sam mnogo volela, onako visokog i stalno nasmejanog. S puno sitniša po džepovima čije sam zveckanje obožavala da čujem. I dobijem za slatkiše. Njegovu preranu pogibiju u Sloveniji i odlazak ujne iz kuće sa troje male dece. Njihovu bezgraničnu tugu. Radost kao kontrast kada nas vide na kapiji.
Srmom vezen srpski jelek, star osamdeset godina, jedina mi je materijalna uspomena od dede. Ovde je deo onih koje su meni neprocenjive i vrednije od dedine zarasle njive...
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (10). Trekbekovi:(0). Permalink
Dante's waitingroom
tanja3 | 23 Oktobar, 2008 00:49
Finigenaldova 8.
Tabla na kući zardjala od vremenskih zgoda i nepogoda, pokazivala je izgrebanim slovima traženu adresu. Uz škripu vrata najavio sam svoj ulazak mada mi nije bila namera. Pokušavao sam da ostanem neprimećen u gomili koja se vrzmala hodnikom i mislio...“Svi su došli vodjeni istim nagonom, ja sam samo jedan od njih, hm da.“ Prostor nazvan čekaćutnica bolovao je od klaustrofobije stiskajući dahtava stvorenja unutar zidova. „Najeb’o sam od čekanja....“ Psovajući sebe na nemuštom jeziku, klimnuo sam glavom dotrajaloj gospodji pored mene, našao slobodnu stolicu do nje. Od cupkanja na jednoj zdravoj nozi i trpljenja mirisa nadolazeće truleži, izabrao sam ovo drugo.
„Sledeći!“
Trombonski glas prozivao je bez reda. Preda mnom su se smenjivali prizori....dobre cipele, skoro kupljene, vidi se po čistim linijama oboda, nema ulubljenog otiska malića, taj prst na nozi definitivno je višak...podvijene pantalone sa pocepanom ivicom od dugog nošenja, sirotinja ili nemarnost? I jedno i drugo, da da...Nova trenerica, ubija od vonja žutih, osetio sam kao pas šireći nozdrve dok se želudac preteći popeo na krov jednjaka....Lagani parfem došao je kao prolećni povetarac, vlasnica je stroga suknja do kolena, opa....ispravio sam ledja, kašljucajući namerno skrenuo pažnju dotične na sebe.... odmerio ostatak od suknje na gore....dobar primerak....Prazno sedeće mesto preko puta mene, ona se sprema da ga zauzme. Vadi vlažnu maramicu iz roze paketića, rastresa je, dok se naginje da uništi prašinu i bakterije sa stolice suknja se opasno zateže preko božanstvene jabuke...Košulja ocrtava liniju struka i bezobrazno pokazuje tamnu boju gornjeg veša....Vadi iz male tašne drugi paketić, suvih maramica, suši sedalo, spusta se lagano pazeći na iskrljanu ivicu zbog čarapa...poravnava suknju gladeći bokove i osmatra okolinu....ritual komplet....Ubrzo je ušla prozvana.
Za njom ušao sam i ja.....
-Dobar dan.
NekadBiloŽensko zabijenog nosa u monitor ispred sebe ispaljivala je pitanja ko predratna torpeda isteklog roka, po jedno na svakih pola sata.
-Ja bih da prijavim potražnju.
-Koje vrste?
-Da li imate na raspolaganju neki izum za hvatanje ideja?
Pogledala me kao da tražim sexualnu uslugu u manastirskom centru.
-Jeste li Vi pročitali naziv agencije kada ste dolazili? „Profesionla usluga skupljanja problema, non-stop 24h, vaše je samo da se uproblemite, mi smo tu da Vas odproblemimo“. Kakav sad izum i kakve ideje?
Nisam se predavao....
-Skupljate probleme? Upravo donosim svoj. Jedan, jedini.Ja sam pisac, moj problem je nedostatak potrebnih instrumenata kada ideja naidje. A znate, vrlo je neuhvatljiva i materijalno nestabilna. Dešava se često da i agregatno stanje promeni. Nije pomogla ni mreža, ni čaša, ni balon bez helijuma. Pobegne pre nego se dočepam neke vrste laičkog hvatanja. To je moj problem, ja od Vas kao zvanične institucije očekujem punopravnu pomoć.
Nalaktila se preko ultraplastirane radne površine, skupila pesnicu i mrdnula kažiprstom na kom se šepurio prsten sa gromadom jeftinog stakla.
-Pridjite, pridjite....
„Sad sam spreman da čujem tajnu postanja“ govorio je moj zauzeti stav....
-Nisam zadužena za tako delikatne probleme...Ja sam za učestale, takozvane narodske... novčani problemi, problemi s posla, problemi sa fakulteta, škole, stanovanja i tome slično. Uglavnom se vrši razmena problema, previše je posla i ne stižemo svakom da izadjemo u susret. Ovako razmenimo novac sa školom, fakultet sa stanovanjem, posao sa novcem i krug se zatvara na zadovoljstvo svih klijenata.....Uputiću Vas na ovu adresu....
Izašao sam sa zabeleškom nehajno zapisanoj na parčetu dnevnih novina....“Agencija za idejno rešavanje neproduktivnih autora, non-stop 24h, vaše je da niste produktivni, naše je da Vas realizujemo.....“
Hvala im, zaista.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 7
tanja3 | 15 Oktobar, 2008 17:05
-Da li želite još jednu šolju kafe?- Pitanje je bilo upućeno čoveku za stolom pored ulaza. Sedeo je sam satima. Učinilo joj se da čeka nekog, stalno je prevrtao rukav i gledao na sat. Nervozno palio cigaretu za cigaretom i razgovarao povremeno telefonom. Prilazila je i menjala pepeljare, nije je primećivao, čak je jednom istresao pepeo na mestu gde je stajala pepeljara, ne videvši da je nema. Bilo je kasno popodne, gužva osrednja.
-Seci ti mene gde sam najtanja, ako ovaj nije neki diler! Siknula je Nena u prolazu.
-Neno, ne drami. Vidiš da je normalan, možda malo pogubljen, ali normalan. Nije ni autom došao. Dileri ne idu pešaka.
-Ne miriše mi na običnog gradskog luzera, garant je neka zverka, maskirana!- Nena je bila uporna.
Gurala je u džepove budjenje uspavanih trnaca, pazila na slučajne rupe da ne šmugnu napolju. Koža se odizala od spleta mišića, razgolitivši uskovitlanu krv...Bez poznate toplote, ali i hladnoće. Jeza duž cele kičme sa svakim osvrtanjem u njegovom pravcu....
-Popio bih kafu sa Vama...- Naglo suočeni pogledi i rečenica koju je skotrljao sa usana, učiniše je zbunjenom. Utisak da nikog nije video osim praznog prostora pred sobom, prevario je.
-Za pola sata završavam smenu, ako želite da me sačekate, popićemo je. - I nije verovala da je ovo upravo izletelo iz nje.
-Biće mi zadovoljstvo da Vas sačekam....
Skupljajući prisebnost, okrenula se i otišla do šanka. „Šta ti je Andrea? Šta to on nosi u sebi što uzrokuje nemir? Šta? Šta!? Prvi put ga srećem, zapamtila bih lik da sam ga videla do sada. Zašto sam prihvatila poziv?“
-Moraš priznati da dobro izgleda. – Nenin glas delovao je udaljeno.
Kada je prizvala svest shvatila je da gleda u njega sa osmehom i osetila lakat u ledja.
-Nikada nisi bila takva...’Ajde briši.- Konstatovala je Nena......
...........Bilo ih je...O da....Na jedan tren, poput krajolika kroz prozor vagona, dovoljno da se ureže u sećanje, nedovoljno da ostavi posledice....Nije ostavljala prostor da još neko udje u njen vihor, držala ih je na bezbednoj distanci od oštre ivice...Zatvarala svoju emotivnost duboko bacajući ključ, menjajući ključara svaki put....zametala trag...Svoje parče tla hvatala nogama i rukama, nema ljuljanja, nema potresa...lakše je tako. Kada krenu halapljivi jezici varljivih utisaka svih čovečjih čula, podizala je branu svog jezera...Držala talase pod kontrolom....Svako odbijanje o zid sa hukom dubine odbolovala i odćutala...bez suza i jauka. Dno ih ne priznaje...Ne postoji papir... sertifikat za odvaljeni zid samoodbrane.
Ponekad bi se javila težina obeležene devojčice iz doma, sa podsećanjem da odskače iz prihvaćenih kalupa društva. Da mesto neke njene buduće porodice stoji upražnjeno u koloni gde se broji od dva pa nadalje....Jedan je bio nepoznati broj. To je jednostavno, tako bilo i biće...Bez utvrdjenog datuma prestanka...Nosila je svoj krst sa dostojanstvom, kao da je pero, samo je stalno stegnuta vilica napuklih zuba izdala težinu.....
Znala je kada posla nema da posmatra ljude...mravinjak koji vibrira svakog dana ispred nje...svako lice jedna priča, svaki korak nekud vodi, užurbani....i sami....osećala je do kostiju, do srži tu ljudsku samoću, uvučenu kao loš cug prvog zimskog kašljucanja velike peći na drva......svud.....Bojila im tugu u crveno, žuto, cvetno....I čudno....stapala se s njima....ta kombinacija njihove i njene usamljenosti delovala joj je kompatibilno, ušuškano....iako iluzorno....Nije marila. Slušala je, prateći liniju pločica na podu, priče sa okolnih stolova.....Svako je govorio Ja...Meni....Moje.... Tudje ime čulo se samo u konspirativnom sazvučju ljubomore i zavisti...Kada bi je presekla scena nasmejane majke sa bebom u ruci, pitanje se nametalo kao prirodan sled.....Zašto? Čovek je sebično biće, čemu sve to? Šta očekuje ta majka od svog deteta? Koje su joj slike prolazile glavom dok je zamišljala nerodjeno biće? Koji put ima iscrtan na stazi sudbine? Da zna...možda bi ridala na sav glas...ili vrištala od sreće....Ili je mene doživljeno toliko promenilo i ne umem napred bez kidanja zardjalih lanaca prošlosti.....Ne umem prostodušno prihvatiti redosled sveta....
Zastala bi za trenutak, otresla misli kao sneg sa kaputa i nastavila sa radom.
Nenaviknuta na nesigurnost kao oči posle mraka na svetlost, sela je za strančev sto...Nena je prišla, spustila bučno šoljice, pustajući da tacne zazveče, bacila Andrei značajan pogled i otišla gundjajući sebi u bradu...Uvek je sedeo neki dežurni davitelj slobodnog vremena kog bi ona morala da opslužuje.....
-Moje ime je Stevan, tvoje znam, pisalo ti je na uniformi. Drago mi je što ne zazireš od stranaca. Postojala je sumnja u meni da nećeš prihvatiti poziv. Verovatno se pitaš koji je razlog poziva?....
Glas baršunast, zvonio je po njoj kao po zidovima akustične sobe, pokušavala je da izgleda pribrano i samouvereno.....Sklanjajući nevidljive mrve sa farmerica, shvatila je da gleda sebi u kolena i brzo se uspravila.
-Naravno da se pitam. To i jeste u prirodi svakog čoveka ako ne postoji neki valjan razlog za poziv, da se pita. Prema tome, zašto bih ja bila drugačija od ostalih?
-Ti i jesi drugačija od ostalih......Izbija iz tebe. Sa svakim udahom i izdahom struže ti sa lica naslage običnog i emituje te u etar. Ne želim da te zbunim ovom pričom i voleo bih da promenimo lokal. Večeras gostuje jazz band u „Blue Tail“-u, jesi li raspoložena da ih poslušamo?
-Za džezz? Uvek raspoložena, Stevane....
-Hajdemo onda.
Ustao je sa stola, pružio joj nenametljivo ruku, kao da je to najnormalnija stvar, pridržao jaknu i laganim dodirom ledja dao joj do znanja da noć pred njima ima ukus zrelog groždja.......
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
A slip of a clever girl
tanja3 | 10 Oktobar, 2008 11:34
Šarala je prstom po pesku zamišljene paralele izmedju svetova. Duvao je jak vetar i skoro ništa nije videla od kose. Samo je zamišljeno šarala...
-Koliko ti je godina?...Čula je sasvim dobro, al’ volela je kad natera ljude da joj ponove pitanje.
-Kooliko ti je godinaaa?...Glas je nadjačavao vetar...
Podigla je glavu teško, kao da je sva kosa bila od olova i nije joj dozvoljavala da drži ponosno i uspravno tog nosioca pameti...
-Dobar dan, čiko.
-Jesi li ti sama ovde?
Bio joj je smešan ćelavko. Podupro je svoj okrugli, veliki stomak šakama i gledao je sitnim, čkiljavim očima. Jedan pramen brižljivo zalizan unapred, palacao je nošen vetrom, poput biča ka caklećem čelu i njoj je to bilo mnogo smešno. Grlen smeh iznenadi debeljka i gle čuda, razapeo je oči ko šišarke.
-Šta je smešno?
-Vi, čiko. Zašto ne ošišate te šiške? Pokvarićete vid, stalno Vam upadaju u oči. Mene su učili da šiškice moraju da budu do obrvica. Ni crvić dalje od njih. Tako ste veeeliki a to ne znate? I ne smem da pričam sa Vama. Vi ste nepoznat čovek i možete da me ukradete. Do vidjenja, čiko.
Skupila je lopaticu, grabuljicu i koficu i mahnula tati i mami. Čekao je sladoled od jagode i čokolade, baš onakav kakav voli, maaalko otopljen.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
Jesenji rimajnder
tanja3 | 02 Oktobar, 2008 23:59
Negde u ovo doba prošle jeseni udružena trojka sastavljena od neravnopravne podele na plavo i crno, krenula je put je’ne planine severozapadno od rodnog nam grada. Prva sedišta reserve za nas. Ja sam bila taj neravnopravni crni pojedinac, pa sam velikodušno prepustila levlja sedišta plavušama. Desno za Ja, a Ja sama, Ja raširena na dva sedišta. Plejer utaknut duboko u srednje uši da se ne bi možda čulo koja je kariranostolnjačka popevka trenutno on D šofer’s radiolisti. Usput nas počastiše instant kafom i brojem telefona dežurnog planinskog taksiste, koji se, pročitaćete kasnije, pokazao vrlo efikasnim i korisnim u momentima istinske vremenske nepoznanice, tako nesvojstvene ženama...ah.
K’o pismeni rad iz srpskog....Peti osnovne. Čuva se u arhivi pod ključem.....Doslovce:“Jednog dana reših da se kupam na nišavi i taj mi se predlog veoma dopade sunce bezzazleno sija vrućina je neophodna“ . Čemu nepotreban utrošak zapeta ili zareza ili tačaka ili velikih slova?
Ovo nema veze sa planinom ali ima veze sa suncem i bezzazlenim sijanjem. Asocirao me dan sunčan.
Sledi razgovor nakon istovara na autobuskoj stanici.....
-Džes...a jel blizu vikendica?....Plavuša broj 1.
-Axa, to je novo naselje, ali blizu je. Tu je kuća košarkaša Danilovića.....Plavuša broj 2.
-Kako bre, novo naselje, a blizu? I da ti kažem, briga me. Došle smo da pešačimo.....Progovori uspavani sportista iz mene.
-Da zovemo taksistu?....P br 1.
-Ne, nećemo! ’Oćeš ti da tegliš ove stvari 2 km?.....P br 2.
-Ti reče blizu....(Ko me je vuk’o za jezik????)
Džes okreće broj i ubrzo nakon toga gegajući brunda dobrano napakovan mercedes D200 ka „novom naselju“. Prodje prvi km...prodje i drugi....prodje i košarkaška kuća....
-Samo da se podsetim. Matori farbao fasadu u drečeće crveno, nema šanse da omašimo....
-Džes....Kad si zadnji put bila ovde? Upitah je smrznuto i već zamišljam Igmanski marš za ’leba, vodu itd.....
-Sjaši bre! Prošlo leto! Kada je imao majstore za drugi apartman!
U medjuvremenu je čika Cane napravio i četvrti. Znači fizionomija vikendice se poprilično izmenila za godinicu.
Prodje i šuma....i nasipani put....i kad sam već pomislila da se vraćamo kući nekim stranim putem a taksista broji šuške i ide u prevremenu penziju, iskoči vikendica ispred nas sa sve crvenom fasadom. Ovako....uličica tesna ali ravna, a sa desne strane brdo...i na brdu vikendica, a do vikendice stepenice k’o u Hičkokovom filmu...Jedan kofer...unutra laptop iz prve serije (kao da su ga punili tegom za kranove)....king sajz torba sa jedućim i pijućim elementima (kao za nuklearni rat), to Džez potovarila da se ne ispustimo slučajno, ’vake slabašne.....khm, khm...moja torba....tu negde Oko king sajza...torbica opet jedućih elemenata i rančić Plavuše br 1.
-Je li...Džes...ćalac nije namontir’o žičaru za glupače koje nose ko da im je DalekoGaBilo poslednje???
-Ne zvocaj, sunce ti poljubim i daj taj kofer ovamo!
I tako....dovukljasmo prtljag ko sa aerodroma, izvetrismo D Grande Apartamente sa tri ležaja, TV-om, termo pećkom, kuhinjicom i kupatilom, nahranismo frižider i Od(U)mor je mogao da počne....
Drugi dan osvanu bezzazleno sunčan..opet. Budjenje, terasa, kupatilo, terasa, kafa, terasa...a pogled puko do Austrougarske granice. Lepotinja i ubavinja, Zone moje...
Naoružane patikama za fitnes krenusmo u osvajanje brda i dolina do čuvenog centra, gde bi trebalo da se počastimo kafom, nekim zasladjenjem itd....Da bi stigle na vreme za popodnevno kafenisanje, polazak je bio dogovoren u 11h.....Toliko nam je trebalo, sa par usputnih osvešćivanja Plavuše br 1.
-Ne mogu, bre, ja sam žena u godinama....To joj je bila dežurna rečenica narednih par dana.....
Stižemo lipCane do centra, strovalimo se u kafe bar, Džas i ja naručujemo ogroman espreso sa mlekom, „ženče u godinama“ toplu čokoladu. Tu dolazimo do epohalnog otkrića septembarske rasprodaje u okolnim lokalima i gorimo novčanike ko kiselina rdju. Ma još malo pa džabe dele, majke mi, kad vam kažem. Onda je raspored bio: Idemo ženče i ja, Džas čuva kamaru kutija....Onda ide dedaaaaaaaaaa.....ne..onda idu Ženče i Džas, ja čuvam ko Kerber i režim na besne domoroce. I tako ukrug dok nismo istresle zadnju šuštajuću menjajuću monetu. Ostavile kol’ko za onogodozgo taksistu i srećne i skasane, sa dva balona vode, tri džaka kupljenih krpica i nanulica, komad pršute i pogačom ispod sača i litrom crnog...krvna slika slaba, jel’te, vratile se u brlog.
Kada je osvanuo novi dan....bezzazleno sunčan...opet, elektronsko slanje kinte dostiglo je usijanje, jer ostalo je još par neometlanih radnji. Plavuši br 1 nije palo teško marširanje uz i niz padine, čak nas je požurivala da se, o užasa, ne rasproda moherasti sivi džemper ko siš’o sa stranice jesen/zima 08. Tasmanijske džavolke obrisaše i tog dana pojedine rafove i dodjoše do saznanja da bi mogle i ranije da zapale sa planine kući, ne zbog nedostatka vremena, već zbog pretećih poziva iz centrale da će nam ukinuti i bonove za užinu ako ne napustimo potrošački raj na zemlji.
Osvanuo je i poslednji dan...(bezzazleno nema, pala magla), hladan i mračan. Žene na sve spremne, izvukoše zimske jakne iz Sport Bili kofera, i kao što je red, spustiše se do centra radi opraštanja i bacanja novčića u jezero. Ja iskreno mislim da je negde iza ćoška čučao Mister Slučajnost i uperio nam poglede u jednu majušnu radnju sa extra sniženjem.....
-Ti beše imaš karticu?....Mozgala je Džas.
-Imam, ali nije mi stigao sms da je legla plata....E u tom istom trenutku zavibrira mi telefon...Poštovani klijentu (nijedan!) blabla...obaveštavamo Vas da je stanje na Vašem računu...blabla....Uplata...blabla...
A pored same radnjice ...bankica....i bankomat....
-Trči i diži!
-Kolikooooo???....Izgovaram ja u odlazećem trku.
-Sveeeeeeeeeeeee!!!!
....................
Epilog
14.30h Otrešena i poslednja radnja, ko orasi u ovo doba.
14.32h Trojka bez cvonjka slika se bezbrižno ispred iste radnje.
14.35h Zove se spasonosni merdža taksi.
14.45h Vikendica, pakovanje gepeka.
14.50h Zove se vozač autobusa da nas sačeka za polazak u 15.00h
14.59h Tu smo negde na pola puta do bus stanice.......
15.05h Utovar broda Baunti na gornju palubu, jerbo su
meštani zauzeli donje sa paprikom za velegradske pijace.
15.15h Oblak dima iz auspuha označava start, Džas uvlači Plavušu br 1 u bus, ja im mašem udobno zavaljena medju višegodišnje zalihe garderobe...
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (5). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 6
tanja3 | 30 Septembar, 2008 16:27
Celom dužinom bitisanja čovek zavisi od odluka. Donešenih na vreme...ili zakasnelih. Neke sačuvaju živu glavu, mnoge su minorne. Osećanje koje ih prati je kajanje. Kakav god ishod bio uvek nadodje kao nadošla prljava bujica. Možeš da potoneš...možeš da se boriš i isplivaš na suvo. Malo je onih koji se osuše....Stihija kao euforija preplavi sve i nosi iluziju da je lakše prepustiti se. Zašto borba? Koji joj je cilj? Zadovoljiti ego? Zaraditi nečije pozitivno mišljenje? Ionako su i patnja i radost pojedinačna kašika za svakog od nas....
I da li su susreti predodredjeni?
Andrea je imala istančano čulo za ljude. Utisak prijatne toplote za one koji u sebi ne nose zlo i suprotni utisak smrzavanja od onih zatočenih u kuli samoljublja. Hladnoća je bila poznatiji osećaj....
Lea... jedna od retkih koja je širila toplotu poput kaljeve peći. Probijala se kroz masu širokog osmeha i okruglog lica, prišla Andreinom stolu i poljubila u oba obraza.
- Drago mi je što si se meni obratila za pomoć. Daj da vidimo šta je problem pa da obrišemo pod s tim izrodima! I gde si ti, curo, do sada? Često si mi dolazila u misli, s pitanjem kako si se snašla u ovoj džungli. Pričaj mi .........
Ispovest teška ko olovo žmirkala je gledajući prvi put svetlost i plovila vazduhom do Leinih ušiju......
Bašta kafea bila je poluprazna, sumrak se šunjao kroz rešetkastu tendu sejući reči neizrečene živom ljudskom stvoru do tada...
Cepala je sebe na komadine kao za strvinare, čak i ono za šta je mislila da će ostati zalepljeno u fuge mermera hladne čekaonice Socijalnog i njenih suza izdajničkih, a gutala ih je. I misli koje su grebale gramofonsku ploču memorije „Nisam dete, ni-sam! Deca ovo ne doživljavaju, izdajte mi ličnu kartu i prepravite godine, sada ih imam stotinu..Neću u Dom!“ Onda je progovorila to isto socijalnom radniku i završila kod psihologa...I umukla....Ne vredi. Nikada neće shvatiti da prag odrastanja ne detektuje njene godine. Obrisane su sa prašinom inicijalnog dogadjaja. Sklopila je odbrambenu krljušt i prkosila razdornoj sili nemoći. Pustala da klizi po njoj, posmatrala pogibiju ne dajući joj ruku. Tako mora...da se zaštiti za neka druga vremena...isplivaće duhovi prošlosti i tražiti u njoj novu žrtvu a ona će stajati spremna i stamena....
Jedan mehurić iz čaše pucnu pred nosom...trgla se i zastala sa pričom. Glava je gorela i nije se usudjivala da pogleda u Leinom pravcu. Ruka je poklopila njenu šaku na stolu i stegla je jako....
- Imam dugo radno iskustvo...Ovako nešto...nisam čula do sada. I da je postojao neki trag, imali su dovoljno prostora da izbrišu svaki dokaz. I da mirno sačekaju zastarevanje slučaja dok ti skupiš punoletstvo, želju i potencijal da kreneš u borbu za nešto što je tvoje. Ili da računaju na strah da nećeš smeti opet tamo...Ponuda koju si dobila to samo potvrdjuje. Daj mi malo vremena da se saberem i iskopam kako mogu da ti pomognem. Razumem zašto niko ne zna....Pojam ludila odredjuju oni kojima je to u opisu posla, a ne u opisu ljudskosti....
Osetila je ogromno olakšanje i pogledala je pravo u oči. Nevidljivi fluid spojio je dve žene i obojio noć u narandžasto.....
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 5
tanja3 | 28 Septembar, 2008 18:01
Zaglušujuć zvuk zaparao je uvo i izazvao utisak da se vibracija uvlači u svaku moždanu ćeliju. Vidici se izobličuju van tela, gubi se osećanje gravitacione sile. Koliko je užas kolao toliko je sloboda pokreta grabila prevlast lakoćom zaborava gde je mesto čoveku....
Jutro se vraćalo crtajući beličaste godove Zemlje u krugu Univerzuma. Pomerila je ukočeni vrat i zagledala se umorno kroz prozor...Upila je dolazak prve svežine, stresla ramena i namakla osmeh odrazu u ogledalu...“Baš si ti neka vesela cura....“ Odjeknu joj u sećanju....I srebrni premaz na vizit karti žene koja joj je prva dala do znanja da ume da barata besplatnim trenutkom sreće...U maloj fioci stajala je kutija sa dokumentima, kao nešto važno, tako je smestila taj komad plastike izmedju svedočanstva i uverenja da je i nju neko stvorio i rodio....
Opipala je prstima reljefna slova:
- Lea Blažek -
Advokat
Pogledala je na sat, bilo je isuviše rano za pristojan poziv. Istuširaće se i jesti nešto pre nego je pozove...Pomoć je bila preko potrebna, naročito nakon pročitane sadržine plave koverte.
Jedina osoba iz prošlosti koja je imala uvid gde se ona nalazi bio je pedagog iz doma. Jedino je on mogao dati adresu. Bila je to ponuda za otkup zemlje njenih roditelja, ponuda poverioca, ne kupca. Nivo prkosa u njenim venama dostigao je kulminaciju. „Ko se to usudjuje da otkupljuje ono što je davno ukleto i proglašeno za nepostojeće mesto na karti?“ ...Pitala se....“I ne otkriva ko je, nego mi šalje trojanskog konja? Kakav je to novac koji će mi platiti godine bez njih? Svaki mesec, dan, sat, minut i sekund samoće? Pokriti troškove patnje, licitirati neku novu Andreu? Nema tih para za svaku odćutanu reč Moji Najdraži. Neka ne računa na strah s moje strane, slomio se s njima.“...
Predosećanje da će do toga doći, pratilo je kao senka, postalo deo nje, zato je mirno progutala slova i nastavila da radi tog dana.
- Dobro jutro...Da li mogu da razgovaram sa gospodjom advokaticom?.....Da, sačekaću.....Ovde Andrea D. ....Jednom prilikom povezli ste me iz provincije do Velikog Grada, ne znam da li se sećate, davno je bilo.....Jeste....ta vesela cura....Volela bih da Vas vidim....U redu, biću tamo u 17h...Do vidjenja.
Tog dana bila je slobodna. Okupana i sita, ukrala je malo sna od demona noći i prenela na svetlo.....Lakše bi zaspala kada je znala da je čuva dan.....
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 4
tanja3 | 27 Septembar, 2008 11:27
............Mrak. Ruke dodiruju okolno drveće, oči vide. Poput divlje mačke. Čuje sopstveno ubrzano disanje. Oseća zatezanje nožnih mišića dok se privija uz stablo...Grane i suvo lišće pucketaju pod teretom koraka. Gde ste? Sama sam! Gde da Vas tražim? Molim Vas! Javite mi se! Zmija straha uvija joj um i sprema krik. Ne dam Vas! Ovog puta ja ću Vam pomoći! Tu je, na vrhu jezika, ali ne izlazi ni komadić u oštri jesenji vazduh. Gusta mreža senki propušta je u prolaz do kuće. Pred njom puca prazan prostor na izlazu iz šume. Kuće nema...nema njih...samo pravougaonik gde su nekada bili zidovi, na sredini malog dvorišta. Pada na kolena i shvata da je još uvek dete.....Neko...nešto se prikrada iza ledja....nema snage da se okrene....zlo je probija kao detonacija....posmatra snop svetlosti koji joj kroz telo prolazi i sa užasom gleda svoje iščezavanje ....Krik se oslobodio.......
........Mrak. Otvorila je oči, i dalje je mrak. Grlo se osušilo. Mala soba disala je mirno noć....Sve je tu...njen iznajmljeni život u iznajmljenom samačkom stančiću. Asfalt, smog i staklo...Na sigurnom je...nema šume, nema iskonske sile razaranja...
„Dobro je...još jedan košmar je prošao....a ja kraća za još jedan dan života....“ Dohvatila je čašu vode sa noćnog ormarića i drhtavo prinela usnama. Utolivši žedj potražila je olovku i notes....Uspravila se u krevetu, upalila lampu i počela da beleži san. Od kako je postala vreća za boks udarcima sudbine, čuvala je svoje snove. To je bio njen uvid u neistraženu prašumu sećanja....Nadala se da će joj nekada utabati stazu u pravom smeru....Pokazaće uvod, razradu i zaključak jedne porodice...koja postoji samo još u njenoj skrivenoj podsvesti.....“A Nena će opet znati kada se pojavim na vratima restorana....Ne može se ništa sakriti od nje....“...Na polici poredjana uredno zavedena pod rednim brojevima...arhiva...Nijedno sklapanje očiju nije prošlo bez košmara. Vremenom je navikla da je tako, da dok ne zabode sebi nož istine do balčaka, neće prestati san koji govori jezikom onostranog. Mesec je srpasto kosio sve pred sobom, ostavljajući joj tišinu i krvavi trag odsanjanog na duši....
- Čekam te već pola sata, ni kafu neću bez tebe da popijem.- Nena nije htela da spomene očigledan umor Andreinog lica tog jutra. Sipala je vruć napitak i sela pored nje....
- Ovo ti je stiglo juče poštom...- Reče gurajući plavu kovertu ka njoj.
Kako se meri količina jeze koja prostruji telom? I zapremina predosećanja u poplavljenim komorama svesti? Znala je. Začudjujuće mirno otvorila je kovertu, letimice pročitala i vratila kako je i bilo.
- Dobra ti je kafa jutros....Kako je Dragan?
- Dobro je, rezultati su ok. Sad samo mora da pazi na sebe, a poznavajući ga k’o svoj džep, od toga, mila moja, nema ništa! Biću dežurni Ajhman i gonič robova, tj. Gagijev gonič ! Haha!- Okrenula je Nena na šalu Draganov ozbiljan zdravstveni problem. Posmatrala je sa nesebičnom ljubavlju tu ženicu – vatricu i osmehnula se. „Sve je igra reči, igra koja ne boli već leči. Kada je u pravim rukama lopta....Dobaciš je i na kraj kontinenta....Zajedno sa šifriranom porukom...i antidotom za neizlečive slučajeve kao što sam ja....“ Osećala je neizmernu zahvalnost prema toj ženi. Što se Nene tiče, koverta nije ni postojala.....
- Idemo, cureee! Narod je glaaadan!!!!- ....................
Te večeri zatvorila je ulazna vrata stana ledjima, natovarena knjigama iz obližnje biblioteke. Bilo je tu raznih naslova, uglavnom vezano za podsvest, snove i psihologiju. „Noćas nema spavanja i košmara. Za rat ne znam...ali ovu bitku nećete dobiti.....“ Bacila je nehajno torbu sa kovertom, skuvala lonac kafe, pustila muziku i sela na pod otvarajući prvu stranicu zapisnika ličnog otkrovenja.......
Nad gradom je lebdela prolivena crnina Meseca udovca........
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 3
tanja3 | 25 Septembar, 2008 14:33
- Jaoooo, noćas sam sanjala Dragana i mene kako se vozimo crvenim autom. Ne znam šta to znači, mada Joja kaže da je crveni auto napredak. Daj Bože! Ne znam koju rupu pre da krpim!- Nena...čuveni maher da nosi tri ajncera istovremeno, melje kao vodenični točak i zapamti ko je šta naručio.
- Ne sanjam. Ne znam kako izgleda san iznutra. Možda je tako i bolje, ko zna kakav košmar bi to bio.- Dobacila joj jeAndrea, pazeći da ne izruči sadržaj tanjira u krilo sedog gospodina koji je gutao pogledom i izazivao joj mučninu, svaki put. „Kako bih mu sasula ovu vrelu čorbu....pušio bi se kao indijanska vatra....perverznjak matori....“
- Slušaj me. Svi sanjamo, to je naučno dokazano. Samo ti namerno zaboravljaš, a to je već problem za psihijatra. I tačno znam kada sanjaš, baneš na posao kao da te sto djavola jurilo dok si dolazila, onda te ja pokrivam da te ne šutnu.- Reče joj Nena u uvo i vrcnu se u prostorije za osoblje.
- Ne pamtim, ja ne pamtim. Zaboravljam i ovo upravo izgovoreno. I tačka. Neno, Neno, živim! Ne sanjam. Kakvi te djavoli spopali? Sve je u redu sa mnom.- Uzaludno je Andrea pokušavala da ton glasa umota u foliju kategoričnosti.
- S tobom? Koga lažeš blesavice jedna? ’Ajde da rintamo, opet nam seljančura udara recke u minus svesku!- Nena zakoluta očima pokazujući na robusnu crvenokosu šeficu.
........Lako je stigla do centra, ni torba nije bila teret. Stala je da predahne i vidi kuda dalje. Obuhvatila je rukama kosu sa čela hvatajući zalutalu svest po hodnicima. Frizer....perionica....restoran....oglas! Na vratima je stajao oglas za radnu snagu. Ušla je i ostala da radi. Neka smotana cura uganula je nogu. Prala portale, merdevine klimave. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane....
Ponoć je prošla kada je napustila restoran prvog radnog dana. Nena je primila u svoj stan dok se ne snadje. Starija desetak godina od nje, samosvesna i do krvi iskrena. Zato joj se i dopala na prvu loptu.
„Navika...život je navika. Kada predjemo sledeći stepenik, kada zupčanik okrene zubac, navika preuzme vodjstvo. Kao da sam oduvek živela ovde, sa ovakvim ljudima i u ovakvom stanu....Gde i kako sam zakopala delove stvarnosti iz prošlosti? Da sam se vratila tamo odakle sam i došla, možda bih saznala nešto? Da bar imam fotografiju....“ Često je vrtela misli ne obraćajući pažnju na glasan razgovor Dragana i Nene. I kada su jedno drugom ljubav izjavljivali, vikali su, eto... takvi su. I bili su joj dragi, prvi, pravi prijatelji....Nikada je nisu pitali odakle je i zašto je sama.
Prihvatanje čoveka takvog kakav je, bez osvrta na nazad i napred, odlika je velikih ljudi....
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 2
tanja3 | 24 Septembar, 2008 20:37
U domu za nezbrinutu decu važila je za divljakušu koja ni sa kim ne komunicira, osim sa knjigama. Tu je nalazila utehu i prividan mir. Sazrela pre vremena, imala je izgled male starice, uvek u crno obučene i bez ijednog predmeta iz prošlosti...kao da je nije ni imala. Danima je sedela na drvetu ispred doma, pogleda uprtog prema nekad dragim planinama. Deca su je izbegavala kao da na sebi nosi tablu: Teško zarazna. Nisu želeli da je prime u svoje okruženje, nije ni marila za to...Ništa je nije doticalo. Ljudi? Tamne senke koje promiču pored nje. Tražila je samo odgovor, gde su njeni roditelji? Nailazila je na muk i okretanje glava, skretanje teme na školu i zadatke. Saznanje da je smatraju nedovoljno odraslom za jezive činjenice, poput tupog udarca u stomak budio joj želju da što pre ode iz doma. Da niko nije znao šta se desilo, nije poverovala. Papir koji su joj poturili kao dokument o nestanku bio je nevažeći za nju. Osećala se obeleženom, žigosanom....i čekala punoletstvo da zauvek napusti taj kletvom posut kraj...
Konstanta koja pokriva i najteže rane melemom je vreme...ostanu košmari ali sve je polako bledelo kao horizont u sumrak. Njena duša pamteći bol žudela je za novim licima koja neće bežati od nje kao od kuge. Otišla je na dan osamnaestog rodjendana, ne okrenuvši se nijednom za sobom, znala je da nema za čim...
„Andrea....Andreaaaaa....zaljuljaj svoj probušeni čamac i ispadni iz njega!“...Vrisnula je u sebi....“Nikog nemaš, ništa nemaš...gde sada?“...Mamutski dah otkinu joj se iz grudi ostavljajući je u oblačiću pare. Grabila je koracima ka autoputu tražeći bilo kakav prevoz, usne su joj se žustro pomerale...Što dalje odavde, što dalje....Bilo gde...Nije važno, više ništa nije važno.
Podigla je palac....
Promenila je nekoliko auta do Velikog Grada, najteže je bilo kada bi je upitali ko je, odakle je i ima li koga? Po prvi put u životu izrekla je Laž i dobro se osećala zbog toga...Da..imam, radim u Velikom Gradu...Bila do mojih da ih obidjem....
Kako je Laž bila lepa! Ne samo lepa, Laž je vaskrsnula zaboravljeni zagrljaj majke, siguran i zaštitnički, na koji možeš uvek da se osloniš u odsudnom trenutku. Da, sklonila joj tugu i nemoć kao laki pramen kose, skliznut na zamućeno oko....Čudna mimika lica vratila je osmeh, inerciju koja je spavala u prašini nekad zadovoljnog života.
„Baš si ti neka vesela cura. Drago mi je što sam te upoznala. Ako ti nekada zatreba pomoć, evo ti moj broj telefona. Slobodno se javi, radovaću se da ti pomognem.“
Blenula je u lik žene za volanom, ne verujući svojim ušima. Ona vesela?
„Hvala...ali Vi mene i ne poznajete....“
„Devojčice, kada bi svako od nas činio usluge samo poznatim ljudima, ovaj svet ne bi ni postojao. Ne brini i javi se, obavezno...!“ Reče kroz otvoren prozor i brundajući motor prekri njen glas.
Tek tada prošarala je očima na gore. Vrhovi visokih zgrada spajali su se nad njom, ogromni prozori, stakla izglancana do ogledala sijala su gradski puls na betonu. Prebacila je torbu preko ramena, zaustavila prvog prolaznika i pitala u kom pravcu je centar...
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života
tanja3 | 23 Septembar, 2008 11:04
Polako se nazirala modra granica mora i neba, prosto neuhvatljiva, teška oku da razluči ogromno plavetnilo pred sobom. Sedela je negde na sredini prepunog autobusa, turista na “kredit“, ponekog sezonskog radnika željnog zarade i ukradenog milovanja sa nepoznatom nemicom, i par meštana na privremenom radu u unutrašnjosti zemlje.
U zamišljenom pogledu nije se video razlog dolaska, sreća ni tuga....samo ravna linija i osećaj mirenja sa sobom. Miris četinara dovukao je period zatrpan u prošlost, skriven od svih, da slučajno neko ne sazna zašto se čovek vraća na mesto zločina, da li radi ličnog ubedjenja u učinjeno ili pokušaja spajanja dvadeset godina razlike u razmišljanju....
Nalet vetra punog raznih čestica skupljenih usput, dočekao je u rodnom mestu. Žena sa dvoje male dece sudarila se s njom, želeći da što pre nadje svoje zakrpljene torbe. Nije ih primetila, stajala je nepomična, kao da ne veruje da je opet tu i da ima snage da se suoči sa duhovima prošlosti....
- Martineeeeeeee!!!- čudno piskutav ženski glas prenuo je. Odmahnuvši glavom krenula je ka taxi stanici.
- Vozite na ovu adresu!- užurbano reče vozaču pruživši cedulju.
Predeo na samoj sredini rivijere bio je kao preslikan sa lepih i nedostižnih destinacija, za koje mislite da nikada nećete imati dovoljno novca da ih vidite. Trnula je gledajući poznate krivine starog puta, znala je svaki kamen...svaku stopu ko zna koliko puta predjenu....“Bože, zar je moguće da opet gledam ono što me proganjalo?“...Samo tren deli je od odluke da naredi vozaču da se okrene i vrati ukradenom životu, ali čovekovo prokletstvo da uvek ide mračnijom stranom i ovog puta urodilo je plodom. Nema te sile, znala je, da je vrati sada kada je nadomak roditeljske kuće, onoga što je ostalo od nje....Film je krenuo unazad u glavi, vraćao godine cepajući zamišljene kalendare, list po list....
Bila je dete od dvanaestak godina i živela svoje doba nevinosti. Radila najteže poslove, nije joj bilo teško da vuče vodu po par kilometara do svoje kuće i da nastavi u školu sa još većim elanom. Učila je žedno upijajući svaku reč voljene učiteljice, maštajući da jednog dana bude kao ona....“Biće ponosna na mene“....mislila je sa osmehom.
Kako se sruši ceo svet u jednom danu? Saznaće ubrzo i zaboraviti želje, htenja, noći na jastuku sa mirisom suve kukuruzovine, upijene u nozdrve do sudnjeg dana, da ga nijedan parfem nikada ne skloni sa trona jedinog mirisa detinjstva....
Uz oblak prašine mistifikujući i taj trenutak, auto je stao...Uhvatila se za vrata plašeći se da ih otvori i pusti vazduh koji je davno udisala, da je ne omami svojim reskim dodirom.
- Ovde ste hteli, zar ne? – Pitao je vozač.
- Da...ovde....- Progovorila je sa knedlom u grlu.
- Gospodjo, da li ste dobro? – Čula je zabrinuti glas. - Jesam...biću...- Platila je i izašla.
“E...sada je sve na tebi...“ pomislila je. Udahnula je duboko i krenula poznatom stazom.....
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
CHICKEN SOUP FOR THE WOMAN'S SOUL
tanja3 | 29 Jul, 2008 13:49
Lepe žene se pitaju u čemu leži moja tajna.
Nisam ni lepuškasta ni gradjena kao manekenka.
Ali kada počnem da im objašnjavam
Misle da lažem.
Kažem,
Tajna je u tome kako širim ruke,
U rasponu mojih kukova,
U načinu na koji hodam
U načinu na koji pućim usne.
Ja sam žena.
Ja udjem u sobu
Sasvim „kul“ i opuštena,
A muškarci,
Ili ustanu
Ili padnu na kolena.
Onda se sjate oko mene
Zujeći kao pčele u košnici.
Kažem,
Stvar je u vatri u mojim očima
I u tome kako mi zubi zablistaju,
Kako se zanjišem u struku,
I u mom veselom koraku.
Ja sam žena.
I sami muškarci se čude
Šta to vide u meni.
Toliko se trude
Ali ne mogu da dokuče
Moju unutrašnju tajnu.
Kada pokušam da im je pokažem
Kažu da ne mogu da je vide.
Kažem,
Ona je u konturi mojih ledja,
U suncu mog osmeha,
U tome kako mi se grudi nadimaju,
U mom gracioznom stilu.
Ja sam žena.
Sada razumete,
Zašto nisam pognute glave.
Ja ne vičem niti skačem naokolo,
Niti moram glasno da govorim.
Kada vidite kako prolazim
Treba da budete ponosne.
Kažem,
Tajna je u lupkanju mojih potpetica,
U talasanju moje kose,
U mom dlanu,
U potrebi za mojom pažnjom.
Zato sto sam ja
ŽENA
Maya Angely
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink