Nebeska linija života
tanja3 | 23 Septembar, 2008 11:04Polako se nazirala modra granica mora i neba, prosto neuhvatljiva, teška oku da razluči ogromno plavetnilo pred sobom. Sedela je negde na sredini prepunog autobusa, turista na “kredit“, ponekog sezonskog radnika željnog zarade i ukradenog milovanja sa nepoznatom nemicom, i par meštana na privremenom radu u unutrašnjosti zemlje.
U zamišljenom pogledu nije se video razlog dolaska, sreća ni tuga....samo ravna linija i osećaj mirenja sa sobom. Miris četinara dovukao je period zatrpan u prošlost, skriven od svih, da slučajno neko ne sazna zašto se čovek vraća na mesto zločina, da li radi ličnog ubedjenja u učinjeno ili pokušaja spajanja dvadeset godina razlike u razmišljanju....
Nalet vetra punog raznih čestica skupljenih usput, dočekao je u rodnom mestu. Žena sa dvoje male dece sudarila se s njom, želeći da što pre nadje svoje zakrpljene torbe. Nije ih primetila, stajala je nepomična, kao da ne veruje da je opet tu i da ima snage da se suoči sa duhovima prošlosti....
- Martineeeeeeee!!!- čudno piskutav ženski glas prenuo je. Odmahnuvši glavom krenula je ka taxi stanici.
- Vozite na ovu adresu!- užurbano reče vozaču pruživši cedulju.
Predeo na samoj sredini rivijere bio je kao preslikan sa lepih i nedostižnih destinacija, za koje mislite da nikada nećete imati dovoljno novca da ih vidite. Trnula je gledajući poznate krivine starog puta, znala je svaki kamen...svaku stopu ko zna koliko puta predjenu....“Bože, zar je moguće da opet gledam ono što me proganjalo?“...Samo tren deli je od odluke da naredi vozaču da se okrene i vrati ukradenom životu, ali čovekovo prokletstvo da uvek ide mračnijom stranom i ovog puta urodilo je plodom. Nema te sile, znala je, da je vrati sada kada je nadomak roditeljske kuće, onoga što je ostalo od nje....Film je krenuo unazad u glavi, vraćao godine cepajući zamišljene kalendare, list po list....
Bila je dete od dvanaestak godina i živela svoje doba nevinosti. Radila najteže poslove, nije joj bilo teško da vuče vodu po par kilometara do svoje kuće i da nastavi u školu sa još većim elanom. Učila je žedno upijajući svaku reč voljene učiteljice, maštajući da jednog dana bude kao ona....“Biće ponosna na mene“....mislila je sa osmehom.
Kako se sruši ceo svet u jednom danu? Saznaće ubrzo i zaboraviti želje, htenja, noći na jastuku sa mirisom suve kukuruzovine, upijene u nozdrve do sudnjeg dana, da ga nijedan parfem nikada ne skloni sa trona jedinog mirisa detinjstva....
Uz oblak prašine mistifikujući i taj trenutak, auto je stao...Uhvatila se za vrata plašeći se da ih otvori i pusti vazduh koji je davno udisala, da je ne omami svojim reskim dodirom.
- Ovde ste hteli, zar ne? – Pitao je vozač.
- Da...ovde....- Progovorila je sa knedlom u grlu.
- Gospodjo, da li ste dobro? – Čula je zabrinuti glas. - Jesam...biću...- Platila je i izašla.
“E...sada je sve na tebi...“ pomislila je. Udahnula je duboko i krenula poznatom stazom.....
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (0).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»