Marijin terzija
tanja3 | 07 Novembar, 2008 16:56
Prvi svetski rat. Pradeda po majci Vlajko Cekić negde na liniji vatre. Umesto “dobro jutro, ratni druže” budio se sa pitanjem da li će doživeti povratak kući. Bio je dan primirja kada je stiglo pismo od prababe Natalije sa vešću da je dobio sina. Sutradan je poginuo sa osmehom na licu, tako su bar nama prepričavali kada smo ušuškani u perje tonuli u san. I osta moj deda siroče, večito kivan na ratove, političare i velesile. Deceniju kasnije dečačić Svetozar odlazi u susedni grad u čuvenu majstorsku porodicu gde izučava terzijski zanat. Prvo šegrt, zatim kalfa, onda i sam dobija majstorsko pismo. Naočit crnpurast momak, pa još zanatlija, pri povratku u rodno mesto postaje meta seoskih udavača. Jedna od njih, Marija, nežna plavooka lepotica, odlučila je da ga ne da nijednoj. Kako zna i ume, on mora biti njen. U to vreme, bunar u centru sela bio je jedino mesto oko kog su se mladi okupljali. Tu se odigrala prava, pravcata ženska tuča i pobeda moje babe. Uvek je podsećanje na taj dogadjaj nagonilo na frenetičan smeh: „Ona meni da otme Tozu? Ona testiju da mi obalja? Sve sam joj kike iskubala!“ Priču o radjanju „s one strane reke“ i umiranju dece jer bujica ne dozvoljava prelazak. O prihvatanju života kao gorkog zalogaja sudbine, koji ponekad gutaš bez vode. I nastavku istog...Svaki put molila je da otvori veliki drveni kovčeg i redom pokazuje gradsku i seosku nošnju, devojačku spremu i pomalo požutela, dedina pisma iz vojske.
Ja sam bila veoma radoznalo derište, iz ove perspektive gledano, dosadno k’o buva. Dedi nikada. Strpljivo je odgovarao na sva moguća i nemoguća pitanja, vidljivo srećan interesovanjem unuke za porodični istorijat.
Pamtim prostranu gostinsku sobu i sto za koji je ’ladno moglo da se smesti tridesetak ljudi. Babin domaći hleb pola metra u prečniku, krckavu pitu od razvlačenih kora, pileći batak otkinut specijalno za mene jer sam insistirala da mi baba ponovi više puta pitanje: „’Oćeš kopanče, ćurče babino?“. Dvorište kojim smo jurcali igrajući žmurke i čekali prve zelene kajsije. Prvu cigaretu na spratu nove kuće i užasnu mučninu zbog genijalne ideje sestre od tetke da, ako nećemo skembavanje, moramo celu paklicu da izdimimo, odjednom. Odlazak u dedin šljivar i moje vrištanje, jer je sa svakom šljivom padala kiša raznih buba, šta ću kad ne volim insekte?
Ujaka koji je dobio ime po dedi. Koga sam mnogo volela, onako visokog i stalno nasmejanog. S puno sitniša po džepovima čije sam zveckanje obožavala da čujem. I dobijem za slatkiše. Njegovu preranu pogibiju u Sloveniji i odlazak ujne iz kuće sa troje male dece. Njihovu bezgraničnu tugu. Radost kao kontrast kada nas vide na kapiji.
Srmom vezen srpski jelek, star osamdeset godina, jedina mi je materijalna uspomena od dede. Ovde je deo onih koje su meni neprocenjive i vrednije od dedine zarasle njive...
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (10).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. sanjarenja56 | 11/07,2008 at 18:37
Tanja3, ovo nije priča u tvom SF stilu, ovo je topla priča iz riznice uspomena...baš mi je legla.
2. donna | 11/07,2008 at 19:04
Pročitah u jednom dahu. I sama, bilježnik uspomena,skoro pa bez materijalnih uspomena i zato riječju pokušavam, ponekad, da dočaram osjećaj vrijednosti. Ali duša zna.
Jako mi se sviđa kako pišeš.
3. tanja3 | 11/07,2008 at 20:30
Sanjarenja56, baš tako. Mali deo riznice. Možda još nešto izvučem uskoro...saplele me uspomene u poslednje vreme...
Donna, dušu smatram najvećim bogatstvom. Još kada bake i deke utkaju deo njihovih u naše...eto nepresušnog izvora sećanja.
Drago mi je, zaista :)
4. anam | 11/07,2008 at 21:52
Lepo napisano, nežno, osećajno, mislim da cu tu svraćati često:)
5. tijanas | 11/07,2008 at 22:07
Divno sroceno...Puno lepih emocija
:)
6. tanja3 | 11/07,2008 at 22:15
Anam, hvala :) Dobrodošla uvek.
Tijanas, hvala. Divno je bilo imati ih takve...
7. tijanas | 11/07,2008 at 22:20
Znam. Ja razumem o cemu govoris. Veruj mi...
Pratim te i dalje :)
8. casper | 11/07,2008 at 22:21
Da, divno je imati ovakve uspomene....jos kad neko ume ovako da ih naveze...postaju prava riznica.
9. tanja3 | 11/07,2008 at 22:39
Tijanas, žao mi je samo što im nisam više vremena posvetila. Kada ljudi odu onda se setimo uzaludno potrošenih minuta. Verujem ti, svako od nas ima takvu priču.
Hvala :)
Casper, hvala na komplimentu. Ovo je tračak poštovanja iskazan na ovaj način. I malo je...
10. tijanas | 11/07,2008 at 22:55
Ne zali... Jednom cu napisati pricu o tome. Bice bash o tim minutima.Lep pozdrav :)