Nebeska linija života 6
tanja3 | 30 Septembar, 2008 16:27
Celom dužinom bitisanja čovek zavisi od odluka. Donešenih na vreme...ili zakasnelih. Neke sačuvaju živu glavu, mnoge su minorne. Osećanje koje ih prati je kajanje. Kakav god ishod bio uvek nadodje kao nadošla prljava bujica. Možeš da potoneš...možeš da se boriš i isplivaš na suvo. Malo je onih koji se osuše....Stihija kao euforija preplavi sve i nosi iluziju da je lakše prepustiti se. Zašto borba? Koji joj je cilj? Zadovoljiti ego? Zaraditi nečije pozitivno mišljenje? Ionako su i patnja i radost pojedinačna kašika za svakog od nas....
I da li su susreti predodredjeni?
Andrea je imala istančano čulo za ljude. Utisak prijatne toplote za one koji u sebi ne nose zlo i suprotni utisak smrzavanja od onih zatočenih u kuli samoljublja. Hladnoća je bila poznatiji osećaj....
Lea... jedna od retkih koja je širila toplotu poput kaljeve peći. Probijala se kroz masu širokog osmeha i okruglog lica, prišla Andreinom stolu i poljubila u oba obraza.
- Drago mi je što si se meni obratila za pomoć. Daj da vidimo šta je problem pa da obrišemo pod s tim izrodima! I gde si ti, curo, do sada? Često si mi dolazila u misli, s pitanjem kako si se snašla u ovoj džungli. Pričaj mi .........
Ispovest teška ko olovo žmirkala je gledajući prvi put svetlost i plovila vazduhom do Leinih ušiju......
Bašta kafea bila je poluprazna, sumrak se šunjao kroz rešetkastu tendu sejući reči neizrečene živom ljudskom stvoru do tada...
Cepala je sebe na komadine kao za strvinare, čak i ono za šta je mislila da će ostati zalepljeno u fuge mermera hladne čekaonice Socijalnog i njenih suza izdajničkih, a gutala ih je. I misli koje su grebale gramofonsku ploču memorije „Nisam dete, ni-sam! Deca ovo ne doživljavaju, izdajte mi ličnu kartu i prepravite godine, sada ih imam stotinu..Neću u Dom!“ Onda je progovorila to isto socijalnom radniku i završila kod psihologa...I umukla....Ne vredi. Nikada neće shvatiti da prag odrastanja ne detektuje njene godine. Obrisane su sa prašinom inicijalnog dogadjaja. Sklopila je odbrambenu krljušt i prkosila razdornoj sili nemoći. Pustala da klizi po njoj, posmatrala pogibiju ne dajući joj ruku. Tako mora...da se zaštiti za neka druga vremena...isplivaće duhovi prošlosti i tražiti u njoj novu žrtvu a ona će stajati spremna i stamena....
Jedan mehurić iz čaše pucnu pred nosom...trgla se i zastala sa pričom. Glava je gorela i nije se usudjivala da pogleda u Leinom pravcu. Ruka je poklopila njenu šaku na stolu i stegla je jako....
- Imam dugo radno iskustvo...Ovako nešto...nisam čula do sada. I da je postojao neki trag, imali su dovoljno prostora da izbrišu svaki dokaz. I da mirno sačekaju zastarevanje slučaja dok ti skupiš punoletstvo, želju i potencijal da kreneš u borbu za nešto što je tvoje. Ili da računaju na strah da nećeš smeti opet tamo...Ponuda koju si dobila to samo potvrdjuje. Daj mi malo vremena da se saberem i iskopam kako mogu da ti pomognem. Razumem zašto niko ne zna....Pojam ludila odredjuju oni kojima je to u opisu posla, a ne u opisu ljudskosti....
Osetila je ogromno olakšanje i pogledala je pravo u oči. Nevidljivi fluid spojio je dve žene i obojio noć u narandžasto.....
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (2).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. nastasja | 10/01,2008 at 01:32
ja ovo ne umem da komentarisem...
samo me zanima da li je osnov ove price realan dogadjaj?
zanemim svaki put kad citam....
2. tanja3 | 10/01,2008 at 03:27
Nastasja, nisu pogodni za komentarisanje...Znam ja to dobro.
Recimo ovako...realnost kreira smerove ove, malo duže priče...