Nebeska linija života 6
tanja3 | 30 Septembar, 2008 16:27
Celom dužinom bitisanja čovek zavisi od odluka. Donešenih na vreme...ili zakasnelih. Neke sačuvaju živu glavu, mnoge su minorne. Osećanje koje ih prati je kajanje. Kakav god ishod bio uvek nadodje kao nadošla prljava bujica. Možeš da potoneš...možeš da se boriš i isplivaš na suvo. Malo je onih koji se osuše....Stihija kao euforija preplavi sve i nosi iluziju da je lakše prepustiti se. Zašto borba? Koji joj je cilj? Zadovoljiti ego? Zaraditi nečije pozitivno mišljenje? Ionako su i patnja i radost pojedinačna kašika za svakog od nas....
I da li su susreti predodredjeni?
Andrea je imala istančano čulo za ljude. Utisak prijatne toplote za one koji u sebi ne nose zlo i suprotni utisak smrzavanja od onih zatočenih u kuli samoljublja. Hladnoća je bila poznatiji osećaj....
Lea... jedna od retkih koja je širila toplotu poput kaljeve peći. Probijala se kroz masu širokog osmeha i okruglog lica, prišla Andreinom stolu i poljubila u oba obraza.
- Drago mi je što si se meni obratila za pomoć. Daj da vidimo šta je problem pa da obrišemo pod s tim izrodima! I gde si ti, curo, do sada? Često si mi dolazila u misli, s pitanjem kako si se snašla u ovoj džungli. Pričaj mi .........
Ispovest teška ko olovo žmirkala je gledajući prvi put svetlost i plovila vazduhom do Leinih ušiju......
Bašta kafea bila je poluprazna, sumrak se šunjao kroz rešetkastu tendu sejući reči neizrečene živom ljudskom stvoru do tada...
Cepala je sebe na komadine kao za strvinare, čak i ono za šta je mislila da će ostati zalepljeno u fuge mermera hladne čekaonice Socijalnog i njenih suza izdajničkih, a gutala ih je. I misli koje su grebale gramofonsku ploču memorije „Nisam dete, ni-sam! Deca ovo ne doživljavaju, izdajte mi ličnu kartu i prepravite godine, sada ih imam stotinu..Neću u Dom!“ Onda je progovorila to isto socijalnom radniku i završila kod psihologa...I umukla....Ne vredi. Nikada neće shvatiti da prag odrastanja ne detektuje njene godine. Obrisane su sa prašinom inicijalnog dogadjaja. Sklopila je odbrambenu krljušt i prkosila razdornoj sili nemoći. Pustala da klizi po njoj, posmatrala pogibiju ne dajući joj ruku. Tako mora...da se zaštiti za neka druga vremena...isplivaće duhovi prošlosti i tražiti u njoj novu žrtvu a ona će stajati spremna i stamena....
Jedan mehurić iz čaše pucnu pred nosom...trgla se i zastala sa pričom. Glava je gorela i nije se usudjivala da pogleda u Leinom pravcu. Ruka je poklopila njenu šaku na stolu i stegla je jako....
- Imam dugo radno iskustvo...Ovako nešto...nisam čula do sada. I da je postojao neki trag, imali su dovoljno prostora da izbrišu svaki dokaz. I da mirno sačekaju zastarevanje slučaja dok ti skupiš punoletstvo, želju i potencijal da kreneš u borbu za nešto što je tvoje. Ili da računaju na strah da nećeš smeti opet tamo...Ponuda koju si dobila to samo potvrdjuje. Daj mi malo vremena da se saberem i iskopam kako mogu da ti pomognem. Razumem zašto niko ne zna....Pojam ludila odredjuju oni kojima je to u opisu posla, a ne u opisu ljudskosti....
Osetila je ogromno olakšanje i pogledala je pravo u oči. Nevidljivi fluid spojio je dve žene i obojio noć u narandžasto.....
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 5
tanja3 | 28 Septembar, 2008 18:01
Zaglušujuć zvuk zaparao je uvo i izazvao utisak da se vibracija uvlači u svaku moždanu ćeliju. Vidici se izobličuju van tela, gubi se osećanje gravitacione sile. Koliko je užas kolao toliko je sloboda pokreta grabila prevlast lakoćom zaborava gde je mesto čoveku....
Jutro se vraćalo crtajući beličaste godove Zemlje u krugu Univerzuma. Pomerila je ukočeni vrat i zagledala se umorno kroz prozor...Upila je dolazak prve svežine, stresla ramena i namakla osmeh odrazu u ogledalu...“Baš si ti neka vesela cura....“ Odjeknu joj u sećanju....I srebrni premaz na vizit karti žene koja joj je prva dala do znanja da ume da barata besplatnim trenutkom sreće...U maloj fioci stajala je kutija sa dokumentima, kao nešto važno, tako je smestila taj komad plastike izmedju svedočanstva i uverenja da je i nju neko stvorio i rodio....
Opipala je prstima reljefna slova:
- Lea Blažek -
Advokat
Pogledala je na sat, bilo je isuviše rano za pristojan poziv. Istuširaće se i jesti nešto pre nego je pozove...Pomoć je bila preko potrebna, naročito nakon pročitane sadržine plave koverte.
Jedina osoba iz prošlosti koja je imala uvid gde se ona nalazi bio je pedagog iz doma. Jedino je on mogao dati adresu. Bila je to ponuda za otkup zemlje njenih roditelja, ponuda poverioca, ne kupca. Nivo prkosa u njenim venama dostigao je kulminaciju. „Ko se to usudjuje da otkupljuje ono što je davno ukleto i proglašeno za nepostojeće mesto na karti?“ ...Pitala se....“I ne otkriva ko je, nego mi šalje trojanskog konja? Kakav je to novac koji će mi platiti godine bez njih? Svaki mesec, dan, sat, minut i sekund samoće? Pokriti troškove patnje, licitirati neku novu Andreu? Nema tih para za svaku odćutanu reč Moji Najdraži. Neka ne računa na strah s moje strane, slomio se s njima.“...
Predosećanje da će do toga doći, pratilo je kao senka, postalo deo nje, zato je mirno progutala slova i nastavila da radi tog dana.
- Dobro jutro...Da li mogu da razgovaram sa gospodjom advokaticom?.....Da, sačekaću.....Ovde Andrea D. ....Jednom prilikom povezli ste me iz provincije do Velikog Grada, ne znam da li se sećate, davno je bilo.....Jeste....ta vesela cura....Volela bih da Vas vidim....U redu, biću tamo u 17h...Do vidjenja.
Tog dana bila je slobodna. Okupana i sita, ukrala je malo sna od demona noći i prenela na svetlo.....Lakše bi zaspala kada je znala da je čuva dan.....
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (1). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 4
tanja3 | 27 Septembar, 2008 11:27
............Mrak. Ruke dodiruju okolno drveće, oči vide. Poput divlje mačke. Čuje sopstveno ubrzano disanje. Oseća zatezanje nožnih mišića dok se privija uz stablo...Grane i suvo lišće pucketaju pod teretom koraka. Gde ste? Sama sam! Gde da Vas tražim? Molim Vas! Javite mi se! Zmija straha uvija joj um i sprema krik. Ne dam Vas! Ovog puta ja ću Vam pomoći! Tu je, na vrhu jezika, ali ne izlazi ni komadić u oštri jesenji vazduh. Gusta mreža senki propušta je u prolaz do kuće. Pred njom puca prazan prostor na izlazu iz šume. Kuće nema...nema njih...samo pravougaonik gde su nekada bili zidovi, na sredini malog dvorišta. Pada na kolena i shvata da je još uvek dete.....Neko...nešto se prikrada iza ledja....nema snage da se okrene....zlo je probija kao detonacija....posmatra snop svetlosti koji joj kroz telo prolazi i sa užasom gleda svoje iščezavanje ....Krik se oslobodio.......
........Mrak. Otvorila je oči, i dalje je mrak. Grlo se osušilo. Mala soba disala je mirno noć....Sve je tu...njen iznajmljeni život u iznajmljenom samačkom stančiću. Asfalt, smog i staklo...Na sigurnom je...nema šume, nema iskonske sile razaranja...
„Dobro je...još jedan košmar je prošao....a ja kraća za još jedan dan života....“ Dohvatila je čašu vode sa noćnog ormarića i drhtavo prinela usnama. Utolivši žedj potražila je olovku i notes....Uspravila se u krevetu, upalila lampu i počela da beleži san. Od kako je postala vreća za boks udarcima sudbine, čuvala je svoje snove. To je bio njen uvid u neistraženu prašumu sećanja....Nadala se da će joj nekada utabati stazu u pravom smeru....Pokazaće uvod, razradu i zaključak jedne porodice...koja postoji samo još u njenoj skrivenoj podsvesti.....“A Nena će opet znati kada se pojavim na vratima restorana....Ne može se ništa sakriti od nje....“...Na polici poredjana uredno zavedena pod rednim brojevima...arhiva...Nijedno sklapanje očiju nije prošlo bez košmara. Vremenom je navikla da je tako, da dok ne zabode sebi nož istine do balčaka, neće prestati san koji govori jezikom onostranog. Mesec je srpasto kosio sve pred sobom, ostavljajući joj tišinu i krvavi trag odsanjanog na duši....
- Čekam te već pola sata, ni kafu neću bez tebe da popijem.- Nena nije htela da spomene očigledan umor Andreinog lica tog jutra. Sipala je vruć napitak i sela pored nje....
- Ovo ti je stiglo juče poštom...- Reče gurajući plavu kovertu ka njoj.
Kako se meri količina jeze koja prostruji telom? I zapremina predosećanja u poplavljenim komorama svesti? Znala je. Začudjujuće mirno otvorila je kovertu, letimice pročitala i vratila kako je i bilo.
- Dobra ti je kafa jutros....Kako je Dragan?
- Dobro je, rezultati su ok. Sad samo mora da pazi na sebe, a poznavajući ga k’o svoj džep, od toga, mila moja, nema ništa! Biću dežurni Ajhman i gonič robova, tj. Gagijev gonič ! Haha!- Okrenula je Nena na šalu Draganov ozbiljan zdravstveni problem. Posmatrala je sa nesebičnom ljubavlju tu ženicu – vatricu i osmehnula se. „Sve je igra reči, igra koja ne boli već leči. Kada je u pravim rukama lopta....Dobaciš je i na kraj kontinenta....Zajedno sa šifriranom porukom...i antidotom za neizlečive slučajeve kao što sam ja....“ Osećala je neizmernu zahvalnost prema toj ženi. Što se Nene tiče, koverta nije ni postojala.....
- Idemo, cureee! Narod je glaaadan!!!!- ....................
Te večeri zatvorila je ulazna vrata stana ledjima, natovarena knjigama iz obližnje biblioteke. Bilo je tu raznih naslova, uglavnom vezano za podsvest, snove i psihologiju. „Noćas nema spavanja i košmara. Za rat ne znam...ali ovu bitku nećete dobiti.....“ Bacila je nehajno torbu sa kovertom, skuvala lonac kafe, pustila muziku i sela na pod otvarajući prvu stranicu zapisnika ličnog otkrovenja.......
Nad gradom je lebdela prolivena crnina Meseca udovca........
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 3
tanja3 | 25 Septembar, 2008 14:33
- Jaoooo, noćas sam sanjala Dragana i mene kako se vozimo crvenim autom. Ne znam šta to znači, mada Joja kaže da je crveni auto napredak. Daj Bože! Ne znam koju rupu pre da krpim!- Nena...čuveni maher da nosi tri ajncera istovremeno, melje kao vodenični točak i zapamti ko je šta naručio.
- Ne sanjam. Ne znam kako izgleda san iznutra. Možda je tako i bolje, ko zna kakav košmar bi to bio.- Dobacila joj jeAndrea, pazeći da ne izruči sadržaj tanjira u krilo sedog gospodina koji je gutao pogledom i izazivao joj mučninu, svaki put. „Kako bih mu sasula ovu vrelu čorbu....pušio bi se kao indijanska vatra....perverznjak matori....“
- Slušaj me. Svi sanjamo, to je naučno dokazano. Samo ti namerno zaboravljaš, a to je već problem za psihijatra. I tačno znam kada sanjaš, baneš na posao kao da te sto djavola jurilo dok si dolazila, onda te ja pokrivam da te ne šutnu.- Reče joj Nena u uvo i vrcnu se u prostorije za osoblje.
- Ne pamtim, ja ne pamtim. Zaboravljam i ovo upravo izgovoreno. I tačka. Neno, Neno, živim! Ne sanjam. Kakvi te djavoli spopali? Sve je u redu sa mnom.- Uzaludno je Andrea pokušavala da ton glasa umota u foliju kategoričnosti.
- S tobom? Koga lažeš blesavice jedna? ’Ajde da rintamo, opet nam seljančura udara recke u minus svesku!- Nena zakoluta očima pokazujući na robusnu crvenokosu šeficu.
........Lako je stigla do centra, ni torba nije bila teret. Stala je da predahne i vidi kuda dalje. Obuhvatila je rukama kosu sa čela hvatajući zalutalu svest po hodnicima. Frizer....perionica....restoran....oglas! Na vratima je stajao oglas za radnu snagu. Ušla je i ostala da radi. Neka smotana cura uganula je nogu. Prala portale, merdevine klimave. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane....
Ponoć je prošla kada je napustila restoran prvog radnog dana. Nena je primila u svoj stan dok se ne snadje. Starija desetak godina od nje, samosvesna i do krvi iskrena. Zato joj se i dopala na prvu loptu.
„Navika...život je navika. Kada predjemo sledeći stepenik, kada zupčanik okrene zubac, navika preuzme vodjstvo. Kao da sam oduvek živela ovde, sa ovakvim ljudima i u ovakvom stanu....Gde i kako sam zakopala delove stvarnosti iz prošlosti? Da sam se vratila tamo odakle sam i došla, možda bih saznala nešto? Da bar imam fotografiju....“ Često je vrtela misli ne obraćajući pažnju na glasan razgovor Dragana i Nene. I kada su jedno drugom ljubav izjavljivali, vikali su, eto... takvi su. I bili su joj dragi, prvi, pravi prijatelji....Nikada je nisu pitali odakle je i zašto je sama.
Prihvatanje čoveka takvog kakav je, bez osvrta na nazad i napred, odlika je velikih ljudi....
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 2
tanja3 | 24 Septembar, 2008 20:37
U domu za nezbrinutu decu važila je za divljakušu koja ni sa kim ne komunicira, osim sa knjigama. Tu je nalazila utehu i prividan mir. Sazrela pre vremena, imala je izgled male starice, uvek u crno obučene i bez ijednog predmeta iz prošlosti...kao da je nije ni imala. Danima je sedela na drvetu ispred doma, pogleda uprtog prema nekad dragim planinama. Deca su je izbegavala kao da na sebi nosi tablu: Teško zarazna. Nisu želeli da je prime u svoje okruženje, nije ni marila za to...Ništa je nije doticalo. Ljudi? Tamne senke koje promiču pored nje. Tražila je samo odgovor, gde su njeni roditelji? Nailazila je na muk i okretanje glava, skretanje teme na školu i zadatke. Saznanje da je smatraju nedovoljno odraslom za jezive činjenice, poput tupog udarca u stomak budio joj želju da što pre ode iz doma. Da niko nije znao šta se desilo, nije poverovala. Papir koji su joj poturili kao dokument o nestanku bio je nevažeći za nju. Osećala se obeleženom, žigosanom....i čekala punoletstvo da zauvek napusti taj kletvom posut kraj...
Konstanta koja pokriva i najteže rane melemom je vreme...ostanu košmari ali sve je polako bledelo kao horizont u sumrak. Njena duša pamteći bol žudela je za novim licima koja neće bežati od nje kao od kuge. Otišla je na dan osamnaestog rodjendana, ne okrenuvši se nijednom za sobom, znala je da nema za čim...
„Andrea....Andreaaaaa....zaljuljaj svoj probušeni čamac i ispadni iz njega!“...Vrisnula je u sebi....“Nikog nemaš, ništa nemaš...gde sada?“...Mamutski dah otkinu joj se iz grudi ostavljajući je u oblačiću pare. Grabila je koracima ka autoputu tražeći bilo kakav prevoz, usne su joj se žustro pomerale...Što dalje odavde, što dalje....Bilo gde...Nije važno, više ništa nije važno.
Podigla je palac....
Promenila je nekoliko auta do Velikog Grada, najteže je bilo kada bi je upitali ko je, odakle je i ima li koga? Po prvi put u životu izrekla je Laž i dobro se osećala zbog toga...Da..imam, radim u Velikom Gradu...Bila do mojih da ih obidjem....
Kako je Laž bila lepa! Ne samo lepa, Laž je vaskrsnula zaboravljeni zagrljaj majke, siguran i zaštitnički, na koji možeš uvek da se osloniš u odsudnom trenutku. Da, sklonila joj tugu i nemoć kao laki pramen kose, skliznut na zamućeno oko....Čudna mimika lica vratila je osmeh, inerciju koja je spavala u prašini nekad zadovoljnog života.
„Baš si ti neka vesela cura. Drago mi je što sam te upoznala. Ako ti nekada zatreba pomoć, evo ti moj broj telefona. Slobodno se javi, radovaću se da ti pomognem.“
Blenula je u lik žene za volanom, ne verujući svojim ušima. Ona vesela?
„Hvala...ali Vi mene i ne poznajete....“
„Devojčice, kada bi svako od nas činio usluge samo poznatim ljudima, ovaj svet ne bi ni postojao. Ne brini i javi se, obavezno...!“ Reče kroz otvoren prozor i brundajući motor prekri njen glas.
Tek tada prošarala je očima na gore. Vrhovi visokih zgrada spajali su se nad njom, ogromni prozori, stakla izglancana do ogledala sijala su gradski puls na betonu. Prebacila je torbu preko ramena, zaustavila prvog prolaznika i pitala u kom pravcu je centar...
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (2). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života
tanja3 | 23 Septembar, 2008 11:04
Polako se nazirala modra granica mora i neba, prosto neuhvatljiva, teška oku da razluči ogromno plavetnilo pred sobom. Sedela je negde na sredini prepunog autobusa, turista na “kredit“, ponekog sezonskog radnika željnog zarade i ukradenog milovanja sa nepoznatom nemicom, i par meštana na privremenom radu u unutrašnjosti zemlje.
U zamišljenom pogledu nije se video razlog dolaska, sreća ni tuga....samo ravna linija i osećaj mirenja sa sobom. Miris četinara dovukao je period zatrpan u prošlost, skriven od svih, da slučajno neko ne sazna zašto se čovek vraća na mesto zločina, da li radi ličnog ubedjenja u učinjeno ili pokušaja spajanja dvadeset godina razlike u razmišljanju....
Nalet vetra punog raznih čestica skupljenih usput, dočekao je u rodnom mestu. Žena sa dvoje male dece sudarila se s njom, želeći da što pre nadje svoje zakrpljene torbe. Nije ih primetila, stajala je nepomična, kao da ne veruje da je opet tu i da ima snage da se suoči sa duhovima prošlosti....
- Martineeeeeeee!!!- čudno piskutav ženski glas prenuo je. Odmahnuvši glavom krenula je ka taxi stanici.
- Vozite na ovu adresu!- užurbano reče vozaču pruživši cedulju.
Predeo na samoj sredini rivijere bio je kao preslikan sa lepih i nedostižnih destinacija, za koje mislite da nikada nećete imati dovoljno novca da ih vidite. Trnula je gledajući poznate krivine starog puta, znala je svaki kamen...svaku stopu ko zna koliko puta predjenu....“Bože, zar je moguće da opet gledam ono što me proganjalo?“...Samo tren deli je od odluke da naredi vozaču da se okrene i vrati ukradenom životu, ali čovekovo prokletstvo da uvek ide mračnijom stranom i ovog puta urodilo je plodom. Nema te sile, znala je, da je vrati sada kada je nadomak roditeljske kuće, onoga što je ostalo od nje....Film je krenuo unazad u glavi, vraćao godine cepajući zamišljene kalendare, list po list....
Bila je dete od dvanaestak godina i živela svoje doba nevinosti. Radila najteže poslove, nije joj bilo teško da vuče vodu po par kilometara do svoje kuće i da nastavi u školu sa još većim elanom. Učila je žedno upijajući svaku reč voljene učiteljice, maštajući da jednog dana bude kao ona....“Biće ponosna na mene“....mislila je sa osmehom.
Kako se sruši ceo svet u jednom danu? Saznaće ubrzo i zaboraviti želje, htenja, noći na jastuku sa mirisom suve kukuruzovine, upijene u nozdrve do sudnjeg dana, da ga nijedan parfem nikada ne skloni sa trona jedinog mirisa detinjstva....
Uz oblak prašine mistifikujući i taj trenutak, auto je stao...Uhvatila se za vrata plašeći se da ih otvori i pusti vazduh koji je davno udisala, da je ne omami svojim reskim dodirom.
- Ovde ste hteli, zar ne? – Pitao je vozač.
- Da...ovde....- Progovorila je sa knedlom u grlu.
- Gospodjo, da li ste dobro? – Čula je zabrinuti glas. - Jesam...biću...- Platila je i izašla.
“E...sada je sve na tebi...“ pomislila je. Udahnula je duboko i krenula poznatom stazom.....
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink