Dužnikova ispovest
tanja3 | 07 Decembar, 2008 02:18
Godinama sam iritirao njegovu pojavu, četvoronoške tražio tragove njegovog postojanja. Iako bez fizičkih dokaza, bio sam ubedjen da je tu, tik uz mene, samo ga ne vidim, slep od naduvanog Ega, koji je kao suprotnost stajao bedi od života. Obelisk od sapunice. Spomenik od moravskog šodera. Porozan i kratkotrajan. Što dublji ponor, to veći ponos...valjda zbog rimovanja?
Kada sam najmanje očekivao probudio se iz svog zimskog sna, usred decembra. Pogledao me svojim krmeljivim očima i rekao:
„Misliš da sam ja tvoja najgora noćna mora? Ooo... kako grešiš. Sam sebi si najmorbidniji horor. I zašto me uopšte budiš kada mi vreme nije?“
Smatrao sam dubokom odgovornošću da odgovorim smisleno na to pitanje.
„Da li ti pomažeš meni?“ Samo se postavilo. A na pitanje najlakši odgovor dobiješ, zna se, pitanjem. Demoni su glupi, zli, ali glupi. Češkao se po jajima, nisam imao taj podatak da ih poseduju, i zevajući promumlao:
„Ako je moj posao pomoć, neka ti bude. Dakle, pomažem ti.“
Išao sam dalje u perverziju:
„Lažeš? Ili ti je u opisu posla nešto tako nepojmljivo kao što je istina?“ Prosto sam napipao plitkoću zenica, kada je uperio svoje grobno crne oči u mene.
„Ti, kao i svi ostali ljudi, imaš ovakvog pratioca kao što sam ja. Sve ima svoju protivtežu, ljubav ima mržnju, sreća nesreću, dobročinstvo pakost. Ali dno...dno je ravnodušnost. Najdublja zaravan okeana ne meri niskost te čovekove odlike. Uglavnom te strefi ono što ne želiš. A ti se batrgaš bežeći od neželjenog. That’s the way it is.“
Betonski ivičnjak delovao je kao najudobnija kafanska stolica, a on poželjan sagovornik ovakvom luzeru kao što sam ja. Potegao sam dobro iz flaše, želeći da odagnam njegov ružan lik iz vidokruga, ali on je sedeo pored mene, cereći se svojim krezavim zubima.
„Ti si me zvao, sećaš se?“
Sećam se, pipao sam dno, dozivajući ga.
„Pa šta?“ Jebeš čoveka bez inata.
„Pokupi svoju krljavu facu i gubi se. Zvao te, sad te teram!“
Dalje se cerio unoseći mi se u facu. „Ja sam deo tebe, pravim ti društvo do daljnjeg. Daj cug. Grlo mi se osušilo od spavanja. I zajebi tu filozofiju, rodjen si kao gubitnik. Tebi mogu najlepše stvari da šetaju pred očima, nećeš ih videti, samo iz jednog razloga, TI, uživaš u svojoj mizernosti. Zahvaljujući tome, ja živim.“
Gubio sam tlo pod dupetom, noge odavno ne osećam. Pa on je jebeno u pravu. Ja sam živeo za osećaj prošlog, davno izgubljenog života.
„Moj demone, živeli u to ime!“
„Živeli! Sad lagano, papir i olovku u ruke i piši. Odavno ti je vreme isteklo. Ja ću da ti diktiram. Istinu, podrazumeva se. Ej, dobra ti ova brlja. Uvek si znao kvalitetno da potegneš, he he...Šta misliš, koja je dubina jezera?“
„Dovoljno duboka da te zaronim kao Jovan Isusa, majku ti pedersku....“
......................................................
Stajao je na obali, sam i zamišljen. Pokušavajući da uhvati svoj odraz na površini nespretno je zagazio, šljapkajući cipelama. Nije ga video, od suza i vetra koji je igrao oko njega noseći suvo lišće i prašinu. U stisnutoj šaci nazirao se komadić papira, mokar od znoja, mnoga su slova bila razlivena. Možda i neće biti čitljivo, kao da je nekom bitno, uopšte. Gledao je liniju gde je bio spoj vode i zemlje, pravilna ljuljuškanja dve konstante koje su se uvek vraćale jedna drugoj i volele se praštajući agregatnu različitost. Jedino je čovek komplikovan, svet funkcioniše jednostavno...
„Ja sam lopov, ja sam kriminalac. Osećam skoro ludački poriv da priznam sve. Da stanem pred preki sud i suočim se s kaznom. Ali pre toga, dajem na uvid spisak svih kradja. Ne da bih dobio pomilovanje, već da bih sebi olakšao teret koji dugo nosim na gomili. Ne mogu preko sa tolikim balastom...Želim da ga raštrkam kao živinčad đubre iz dvorišta, da pomerim balvan ispred svojih vrata da bih video šumu...Da podignem najprljaviji kamen sa blatnjavog puta ljudske taštine i bacim ga na sebe. Krao sam, ljudi moji, otimao i uvek je bilo nedovoljno, tražilo svojom gladju još i još, poput vreće bez dna. Ukrao sam nekoliko srca, nova, neotpakovana, vraćao polomljena i neupotrebljiva...mnogo isplakanih očiju, svih boja, ugasio im sjaj, nepovratno. Neispavane noći, ne znam tačan broj...Jednu dušu napaćenu, roditeljsku...kojoj sam skratio život ukradenim mirom. Jednu dečiju, kojoj dugujem celu budućnost, a nemam čime da platim...Jer...i mene su pustili zaduženi. Dug na dug, ne ide. Ukradeno vreme za ručak i minuti otkinuti iz svedoka sa zida, ohlađenu supu i bajat hleb. Noći bez doma. Dane bez mene. Krao sam bezobzirno poverenje, dovodio ga na ivicu opstanka, ubijao ga više puta, verujući da imam moć i vratim ga iz mrtvih. Nikada mi to nije uspelo...Sejao sam laž, besramnost i prevaru kao žitarice na hiljade hektara nevinih ljudskih polja...Zagadio zauvek nevericom koja je nikla kao korov gde god da sam prošao. Sada sam zaglavljen u svom ataru. Zaraslom...I stojim na ivici vode, kao nekršteni, čekajući da voda spere sve sa mene i iz mene...Da mirno odem, opran od dugova, koje plaćam sopstvenim nepostojanjem. Sve bih vratio, da mogu. Samo ovaj prosjak je izgubio i životnu kreditnu karticu. I ne znam koliko vredi, ali većina kradja bile su nenamerne...I ne znam kome pišem, kada ovo ide sa mnom...“
Prenuo se iz letargije i podigao visoko ruke, kao da je na utakmici i skandira ime omiljenog kluba. Kao da je neko stajao pored njega, žustro je govorio i mlatarao ekstremitetima. Da, eno s druge strane navijači ga dozivaju. Vidi im dvobojne šalove i čuje pesmu.
„Stižem! Pusti me, drukeru pokvareni!“ Dreknuo je iz petnih žila. Zakoračio je u jezero i osetio kako ga drugari hvataju za noge i podižu, bacaju ga i pevaju. Koje ushićenje! Lepota prizora oduze mu dah... .
.........................................
"Šteta što se ništa ne prepoznaje iz ovog pisma. Toliko o kvalitetu hemijskih olovaka današnjice. Kažeš, beskućnik?“
„Da, nikakve tragove o njemu nismo našli, ni dokumenta.“
„Šteta. Niko ne zaslužuje takvu smrt. Mora da se dugo mučio u onom plićaku...“
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (10). Trekbekovi:(0). Permalink