Domaćica, biti ili ne biti
tanja3 | 29 Novembar, 2008 17:23
Kad si klinja ulica u kojoj živiš čitav je svet. Ma kakav svet, svemir. Sećam se kada su nam tu istu ulicu raskopali i stavljali neke velike cevi, pa je trapavi Goci upao u kanal, onda se sjatile sve komšinice da nariču jer su svi muški bili na poslu. Al’ snašli se, konopac pa ga na oruk izvukli slinavog i rasplakanog. Nedelju dana nije izašao da se igra, od sramote. Tada je naišao trend mešenja kolačića od blata koje ni džukci nisu hteli da onjuše. Prvi dizaster od domaćica u povoju. Zatim su je asfaltirali, pa je kuvanje čekalo odlaske matoraca na ranč, i naše eksperimentisanje na šporetu. Moji su u dnu dvorišta imali čuvenu letnju kuhinju, čije je ime bilo skroz neopravdano s obzirom na to da su jedinu hranu u njoj nalazili miševi. Dve prostorije, prva sasvim normalna sa prozorčetom, a druga kao iz filma Petak trinaesti, mračna i sablasna. E u nju nisam zalazila ni po danu. U prvoj sam tražila odbačene LP ploče i singlice, knjige i stare dnevnike, sa stalnim štrecanjem ka omraženoj sobici, sad će manijak, sad će manijak! U tom traganju naiđem slučajno na rasklopljenu knjigu sa sve otiskom od cipela po sredini. Sažalim se i odnesem je u kuću. Obrišem korice i pročitam: „Moj kuvar i savetnik“ izdavač Narodna knjiga Beograd 1953. A prvi citat u knjizi Ibzenov: „Najbolje knjige koje postoje, to su kuvari, većinu ostalih nije ni trebalo pisati, šteta samo što su pisci kuvara obično nepoznati.“ Svaka čast, Ibzenu, pun stomak jednako mudrost. Pitam majku za poreklo jadnog izgaženog štampanog dela. Kupio joj moj deda kad krenula u domaćičku (izraz prepisan iz knjige) školu. Ha! Nije samo da odeš u takvu školu, moraš da imaš i odgovarajuće štivo. A uvod moram da prepišem :) Dobro, skraćena verzija :P
Posle
rata (drugog sveCkog, naravno) se kod nas osećala potreba za jednim
novim, praktičnim i sadržajnim Kuvarom, koji će našim domaćicama pomoći
u jednom od njihovih najvažnijih svakodnevnih poslova – u kuvanju. I
zato ovu korisnu knjigu namenjujemo domaćicama, kako onim koje nemaju
dovoljno iskustva u tom poslu, tako i onima koje su iskusne, jer će u
njoj naći hiljade uputstava o tome kako se pripremaju razna jela iz
domaće i strane kujne, kako se ostavlja zimnica, konzervira povrće,
voće itd.
Hrana
je ono što nas održava u životu. Samo raznolika hrana može da da
čovečjem telu sve one sastojke koji su neophodni – belančevine,
masnoće, skroba, šećera, razne soli, vitamina itd.
Postoje domaćičke škole i kursevi na kojima se žene osposobljavaju za veliki poziv domaćice i majke, ali tih škola je malo. Zato izdvajamo ovaj naš Kuvar uvereni da će biti od koristi svakoj domaćici.
I krenem
da vrtim stranice a svaka druga reč mi nepoznata (sasvim razumljivo za
uzrast od osam godina i vesele sedamdesete), slačica, tripice, aspik,
šlafrok, jubileum.
Ili recept kreće ovako: Očistite pile od droba...(od čega?)
Od dobro kljukane guske uzeti jetru...(na živo?)
Ili recept pod nazivom Srpska papazjanija: Za ovo jelo domaćica mora da udje rano u kujnu...(ako radiš od 9, ustaješ u 4 da kuvaš)
Medeni kolač: Istopićete u zgodnom sudu...(a ima ih nezgodnih, znam).
Krem od ribizla: Pola litra domaćeg soka od malina staviti u čistu šerpu...
( za isti dajem tol’ko krv, ako ima negde).
Praktični saveti:
Da zaustavite štucanje oberučke prihvatite stolicu za naslon, pa je izdignite i držite nekoliko časaka u visini očiju. (plastičnu, drvenu, ili metalnu? Zavisno od težine štucača?)
Led se
lakše razbija u komade kada se na njega stavi tanji ekserčić i čekićem
udari po glavici eksera. Ovako led može da se razbije u sasvim sitne
komade, a da ne ide mnogo u rastur (?).
Kako da
vam jaja ostanu dugo sveža? Ostave se u teglu, naliju tečnošću koja se
zove „Vaserglas“, a dobija se po farbarskim trgovinama (?).
I danas čuvam tu starudiju od knjige. Prosto samu sebe iznenadim kada pomoću rečnika spremim Jubileum tortu.
Pa posle kažite kako je "domaćica" podcenjeno zanimanje :D
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (200). Trekbekovi:(0). Permalink
Fandjo, that's my name
tanja3 | 15 Novembar, 2008 19:19
....Nije mi jasno zašto kupuje šoljice za kafu sa drškom za patuljke?.... Razmišljao je ispijajući crnu tečnost dok je topla keramika grejala dlan. Voleo je ove jutarnje trenutke iluzorne dokolice. Uskoro će na put. Kilometri i kilometri pred njim, poput filmske trake razvijaće svoje neispričane priče. Preleteo je pogledom sobu, malu i ušuškanu. I nju...malu i ušuškanu u Lio jorgan. Spavala je spokojno. Na pištanje alarma nije reagovala. Osmeh mu zakači lice. Mogao bi ’ladno da joj se privuče s ledja....axa....i mljackajući glas promrmljao bi... Pa gde si ti, srcko moj?......Dugo, dugo....vodili ljubav osunčani tek ponekim zrakom sunca. I u startu zakašnjenje isporuke jer vozač jebe svoju dragu. A voleo je kapljice znoja koje klize njenim ledjima....da ih lizne, onako slane. Oseti kako se koža ježi.... Osmeh se pojavi izazvan nadolazećim slikama....
-Skote...vuci dupe na posao. Opet ćeš dobiti otkaz zbog tvoje nedojebane mašte.- Nimalo seksipilan glas otrežnjavajuće zvecnu o njegovu moždanu koru.
.......................
-’Ajmo, ljudi, ovo mora biti gotovo do 3 popodne! Krstoooo, proveri mi zadnji desni točak! Stavro, anlaser, anlaser, budaletino crnotravska! ’Oćeš da zaglavim u nekom jarku i da ti majka crnu vunu predeeee?- Vikao je pomahnitalo na ljude oko sebe.
-Daj, ’oladi čoveče, biće gotovo za par minuta.- Krsta je bio glas razuma, ladovina. Znao je i on da rade kao švajcarac. Samo mu je neumoljiva kiša išla na živce. I kakva ga vukojebina čeka.
Obavijajuću šake oko volana, osetio je da se spaja sa svojom polovinom, njegov prirodni produžetak. Mašina je zabrundala terajući mu adrenalin u svaki atom.
-Smanji doživljaj!- čuo je odlazeći.
.................................
Delovalo je da na pustom putu nikog nema osim njega. Ni u susret, ni pratećih. Uživao je dok je brzi ritam s radia plovio vazduhom. Kišni prekrivač je u jednom trenutku delovao kao zaštita u krajičku svesti.
............ ........................
Dok je traktor vuk’o čeličnu sajlu gledao je proste seljačke glave oko sebe i pitao se gde je zajeb, oglasio se jedan od njih:
-Dobro bre prijatelju....pa koj ti reče da ovde voziš k’o na trke da si poš’o?
-Jebi ga....prijatelju.
...................
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink
Marijin terzija
tanja3 | 07 Novembar, 2008 16:56
Prvi svetski rat. Pradeda po majci Vlajko Cekić negde na liniji vatre. Umesto “dobro jutro, ratni druže” budio se sa pitanjem da li će doživeti povratak kući. Bio je dan primirja kada je stiglo pismo od prababe Natalije sa vešću da je dobio sina. Sutradan je poginuo sa osmehom na licu, tako su bar nama prepričavali kada smo ušuškani u perje tonuli u san. I osta moj deda siroče, večito kivan na ratove, političare i velesile. Deceniju kasnije dečačić Svetozar odlazi u susedni grad u čuvenu majstorsku porodicu gde izučava terzijski zanat. Prvo šegrt, zatim kalfa, onda i sam dobija majstorsko pismo. Naočit crnpurast momak, pa još zanatlija, pri povratku u rodno mesto postaje meta seoskih udavača. Jedna od njih, Marija, nežna plavooka lepotica, odlučila je da ga ne da nijednoj. Kako zna i ume, on mora biti njen. U to vreme, bunar u centru sela bio je jedino mesto oko kog su se mladi okupljali. Tu se odigrala prava, pravcata ženska tuča i pobeda moje babe. Uvek je podsećanje na taj dogadjaj nagonilo na frenetičan smeh: „Ona meni da otme Tozu? Ona testiju da mi obalja? Sve sam joj kike iskubala!“ Priču o radjanju „s one strane reke“ i umiranju dece jer bujica ne dozvoljava prelazak. O prihvatanju života kao gorkog zalogaja sudbine, koji ponekad gutaš bez vode. I nastavku istog...Svaki put molila je da otvori veliki drveni kovčeg i redom pokazuje gradsku i seosku nošnju, devojačku spremu i pomalo požutela, dedina pisma iz vojske.
Ja sam bila veoma radoznalo derište, iz ove perspektive gledano, dosadno k’o buva. Dedi nikada. Strpljivo je odgovarao na sva moguća i nemoguća pitanja, vidljivo srećan interesovanjem unuke za porodični istorijat.
Pamtim prostranu gostinsku sobu i sto za koji je ’ladno moglo da se smesti tridesetak ljudi. Babin domaći hleb pola metra u prečniku, krckavu pitu od razvlačenih kora, pileći batak otkinut specijalno za mene jer sam insistirala da mi baba ponovi više puta pitanje: „’Oćeš kopanče, ćurče babino?“. Dvorište kojim smo jurcali igrajući žmurke i čekali prve zelene kajsije. Prvu cigaretu na spratu nove kuće i užasnu mučninu zbog genijalne ideje sestre od tetke da, ako nećemo skembavanje, moramo celu paklicu da izdimimo, odjednom. Odlazak u dedin šljivar i moje vrištanje, jer je sa svakom šljivom padala kiša raznih buba, šta ću kad ne volim insekte?
Ujaka koji je dobio ime po dedi. Koga sam mnogo volela, onako visokog i stalno nasmejanog. S puno sitniša po džepovima čije sam zveckanje obožavala da čujem. I dobijem za slatkiše. Njegovu preranu pogibiju u Sloveniji i odlazak ujne iz kuće sa troje male dece. Njihovu bezgraničnu tugu. Radost kao kontrast kada nas vide na kapiji.
Srmom vezen srpski jelek, star osamdeset godina, jedina mi je materijalna uspomena od dede. Ovde je deo onih koje su meni neprocenjive i vrednije od dedine zarasle njive...
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (10). Trekbekovi:(0). Permalink