Dante's waitingroom
tanja3 | 23 Oktobar, 2008 00:49
Finigenaldova 8.
Tabla na kući zardjala od vremenskih zgoda i nepogoda, pokazivala je izgrebanim slovima traženu adresu. Uz škripu vrata najavio sam svoj ulazak mada mi nije bila namera. Pokušavao sam da ostanem neprimećen u gomili koja se vrzmala hodnikom i mislio...“Svi su došli vodjeni istim nagonom, ja sam samo jedan od njih, hm da.“ Prostor nazvan čekaćutnica bolovao je od klaustrofobije stiskajući dahtava stvorenja unutar zidova. „Najeb’o sam od čekanja....“ Psovajući sebe na nemuštom jeziku, klimnuo sam glavom dotrajaloj gospodji pored mene, našao slobodnu stolicu do nje. Od cupkanja na jednoj zdravoj nozi i trpljenja mirisa nadolazeće truleži, izabrao sam ovo drugo.
„Sledeći!“
Trombonski glas prozivao je bez reda. Preda mnom su se smenjivali prizori....dobre cipele, skoro kupljene, vidi se po čistim linijama oboda, nema ulubljenog otiska malića, taj prst na nozi definitivno je višak...podvijene pantalone sa pocepanom ivicom od dugog nošenja, sirotinja ili nemarnost? I jedno i drugo, da da...Nova trenerica, ubija od vonja žutih, osetio sam kao pas šireći nozdrve dok se želudac preteći popeo na krov jednjaka....Lagani parfem došao je kao prolećni povetarac, vlasnica je stroga suknja do kolena, opa....ispravio sam ledja, kašljucajući namerno skrenuo pažnju dotične na sebe.... odmerio ostatak od suknje na gore....dobar primerak....Prazno sedeće mesto preko puta mene, ona se sprema da ga zauzme. Vadi vlažnu maramicu iz roze paketića, rastresa je, dok se naginje da uništi prašinu i bakterije sa stolice suknja se opasno zateže preko božanstvene jabuke...Košulja ocrtava liniju struka i bezobrazno pokazuje tamnu boju gornjeg veša....Vadi iz male tašne drugi paketić, suvih maramica, suši sedalo, spusta se lagano pazeći na iskrljanu ivicu zbog čarapa...poravnava suknju gladeći bokove i osmatra okolinu....ritual komplet....Ubrzo je ušla prozvana.
Za njom ušao sam i ja.....
-Dobar dan.
NekadBiloŽensko zabijenog nosa u monitor ispred sebe ispaljivala je pitanja ko predratna torpeda isteklog roka, po jedno na svakih pola sata.
-Ja bih da prijavim potražnju.
-Koje vrste?
-Da li imate na raspolaganju neki izum za hvatanje ideja?
Pogledala me kao da tražim sexualnu uslugu u manastirskom centru.
-Jeste li Vi pročitali naziv agencije kada ste dolazili? „Profesionla usluga skupljanja problema, non-stop 24h, vaše je samo da se uproblemite, mi smo tu da Vas odproblemimo“. Kakav sad izum i kakve ideje?
Nisam se predavao....
-Skupljate probleme? Upravo donosim svoj. Jedan, jedini.Ja sam pisac, moj problem je nedostatak potrebnih instrumenata kada ideja naidje. A znate, vrlo je neuhvatljiva i materijalno nestabilna. Dešava se često da i agregatno stanje promeni. Nije pomogla ni mreža, ni čaša, ni balon bez helijuma. Pobegne pre nego se dočepam neke vrste laičkog hvatanja. To je moj problem, ja od Vas kao zvanične institucije očekujem punopravnu pomoć.
Nalaktila se preko ultraplastirane radne površine, skupila pesnicu i mrdnula kažiprstom na kom se šepurio prsten sa gromadom jeftinog stakla.
-Pridjite, pridjite....
„Sad sam spreman da čujem tajnu postanja“ govorio je moj zauzeti stav....
-Nisam zadužena za tako delikatne probleme...Ja sam za učestale, takozvane narodske... novčani problemi, problemi s posla, problemi sa fakulteta, škole, stanovanja i tome slično. Uglavnom se vrši razmena problema, previše je posla i ne stižemo svakom da izadjemo u susret. Ovako razmenimo novac sa školom, fakultet sa stanovanjem, posao sa novcem i krug se zatvara na zadovoljstvo svih klijenata.....Uputiću Vas na ovu adresu....
Izašao sam sa zabeleškom nehajno zapisanoj na parčetu dnevnih novina....“Agencija za idejno rešavanje neproduktivnih autora, non-stop 24h, vaše je da niste produktivni, naše je da Vas realizujemo.....“
Hvala im, zaista.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
Nebeska linija života 7
tanja3 | 15 Oktobar, 2008 17:05
-Da li želite još jednu šolju kafe?- Pitanje je bilo upućeno čoveku za stolom pored ulaza. Sedeo je sam satima. Učinilo joj se da čeka nekog, stalno je prevrtao rukav i gledao na sat. Nervozno palio cigaretu za cigaretom i razgovarao povremeno telefonom. Prilazila je i menjala pepeljare, nije je primećivao, čak je jednom istresao pepeo na mestu gde je stajala pepeljara, ne videvši da je nema. Bilo je kasno popodne, gužva osrednja.
-Seci ti mene gde sam najtanja, ako ovaj nije neki diler! Siknula je Nena u prolazu.
-Neno, ne drami. Vidiš da je normalan, možda malo pogubljen, ali normalan. Nije ni autom došao. Dileri ne idu pešaka.
-Ne miriše mi na običnog gradskog luzera, garant je neka zverka, maskirana!- Nena je bila uporna.
Gurala je u džepove budjenje uspavanih trnaca, pazila na slučajne rupe da ne šmugnu napolju. Koža se odizala od spleta mišića, razgolitivši uskovitlanu krv...Bez poznate toplote, ali i hladnoće. Jeza duž cele kičme sa svakim osvrtanjem u njegovom pravcu....
-Popio bih kafu sa Vama...- Naglo suočeni pogledi i rečenica koju je skotrljao sa usana, učiniše je zbunjenom. Utisak da nikog nije video osim praznog prostora pred sobom, prevario je.
-Za pola sata završavam smenu, ako želite da me sačekate, popićemo je. - I nije verovala da je ovo upravo izletelo iz nje.
-Biće mi zadovoljstvo da Vas sačekam....
Skupljajući prisebnost, okrenula se i otišla do šanka. „Šta ti je Andrea? Šta to on nosi u sebi što uzrokuje nemir? Šta? Šta!? Prvi put ga srećem, zapamtila bih lik da sam ga videla do sada. Zašto sam prihvatila poziv?“
-Moraš priznati da dobro izgleda. – Nenin glas delovao je udaljeno.
Kada je prizvala svest shvatila je da gleda u njega sa osmehom i osetila lakat u ledja.
-Nikada nisi bila takva...’Ajde briši.- Konstatovala je Nena......
...........Bilo ih je...O da....Na jedan tren, poput krajolika kroz prozor vagona, dovoljno da se ureže u sećanje, nedovoljno da ostavi posledice....Nije ostavljala prostor da još neko udje u njen vihor, držala ih je na bezbednoj distanci od oštre ivice...Zatvarala svoju emotivnost duboko bacajući ključ, menjajući ključara svaki put....zametala trag...Svoje parče tla hvatala nogama i rukama, nema ljuljanja, nema potresa...lakše je tako. Kada krenu halapljivi jezici varljivih utisaka svih čovečjih čula, podizala je branu svog jezera...Držala talase pod kontrolom....Svako odbijanje o zid sa hukom dubine odbolovala i odćutala...bez suza i jauka. Dno ih ne priznaje...Ne postoji papir... sertifikat za odvaljeni zid samoodbrane.
Ponekad bi se javila težina obeležene devojčice iz doma, sa podsećanjem da odskače iz prihvaćenih kalupa društva. Da mesto neke njene buduće porodice stoji upražnjeno u koloni gde se broji od dva pa nadalje....Jedan je bio nepoznati broj. To je jednostavno, tako bilo i biće...Bez utvrdjenog datuma prestanka...Nosila je svoj krst sa dostojanstvom, kao da je pero, samo je stalno stegnuta vilica napuklih zuba izdala težinu.....
Znala je kada posla nema da posmatra ljude...mravinjak koji vibrira svakog dana ispred nje...svako lice jedna priča, svaki korak nekud vodi, užurbani....i sami....osećala je do kostiju, do srži tu ljudsku samoću, uvučenu kao loš cug prvog zimskog kašljucanja velike peći na drva......svud.....Bojila im tugu u crveno, žuto, cvetno....I čudno....stapala se s njima....ta kombinacija njihove i njene usamljenosti delovala joj je kompatibilno, ušuškano....iako iluzorno....Nije marila. Slušala je, prateći liniju pločica na podu, priče sa okolnih stolova.....Svako je govorio Ja...Meni....Moje.... Tudje ime čulo se samo u konspirativnom sazvučju ljubomore i zavisti...Kada bi je presekla scena nasmejane majke sa bebom u ruci, pitanje se nametalo kao prirodan sled.....Zašto? Čovek je sebično biće, čemu sve to? Šta očekuje ta majka od svog deteta? Koje su joj slike prolazile glavom dok je zamišljala nerodjeno biće? Koji put ima iscrtan na stazi sudbine? Da zna...možda bi ridala na sav glas...ili vrištala od sreće....Ili je mene doživljeno toliko promenilo i ne umem napred bez kidanja zardjalih lanaca prošlosti.....Ne umem prostodušno prihvatiti redosled sveta....
Zastala bi za trenutak, otresla misli kao sneg sa kaputa i nastavila sa radom.
Nenaviknuta na nesigurnost kao oči posle mraka na svetlost, sela je za strančev sto...Nena je prišla, spustila bučno šoljice, pustajući da tacne zazveče, bacila Andrei značajan pogled i otišla gundjajući sebi u bradu...Uvek je sedeo neki dežurni davitelj slobodnog vremena kog bi ona morala da opslužuje.....
-Moje ime je Stevan, tvoje znam, pisalo ti je na uniformi. Drago mi je što ne zazireš od stranaca. Postojala je sumnja u meni da nećeš prihvatiti poziv. Verovatno se pitaš koji je razlog poziva?....
Glas baršunast, zvonio je po njoj kao po zidovima akustične sobe, pokušavala je da izgleda pribrano i samouvereno.....Sklanjajući nevidljive mrve sa farmerica, shvatila je da gleda sebi u kolena i brzo se uspravila.
-Naravno da se pitam. To i jeste u prirodi svakog čoveka ako ne postoji neki valjan razlog za poziv, da se pita. Prema tome, zašto bih ja bila drugačija od ostalih?
-Ti i jesi drugačija od ostalih......Izbija iz tebe. Sa svakim udahom i izdahom struže ti sa lica naslage običnog i emituje te u etar. Ne želim da te zbunim ovom pričom i voleo bih da promenimo lokal. Večeras gostuje jazz band u „Blue Tail“-u, jesi li raspoložena da ih poslušamo?
-Za džezz? Uvek raspoložena, Stevane....
-Hajdemo onda.
Ustao je sa stola, pružio joj nenametljivo ruku, kao da je to najnormalnija stvar, pridržao jaknu i laganim dodirom ledja dao joj do znanja da noć pred njima ima ukus zrelog groždja.......
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
A slip of a clever girl
tanja3 | 10 Oktobar, 2008 11:34
Šarala je prstom po pesku zamišljene paralele izmedju svetova. Duvao je jak vetar i skoro ništa nije videla od kose. Samo je zamišljeno šarala...
-Koliko ti je godina?...Čula je sasvim dobro, al’ volela je kad natera ljude da joj ponove pitanje.
-Kooliko ti je godinaaa?...Glas je nadjačavao vetar...
Podigla je glavu teško, kao da je sva kosa bila od olova i nije joj dozvoljavala da drži ponosno i uspravno tog nosioca pameti...
-Dobar dan, čiko.
-Jesi li ti sama ovde?
Bio joj je smešan ćelavko. Podupro je svoj okrugli, veliki stomak šakama i gledao je sitnim, čkiljavim očima. Jedan pramen brižljivo zalizan unapred, palacao je nošen vetrom, poput biča ka caklećem čelu i njoj je to bilo mnogo smešno. Grlen smeh iznenadi debeljka i gle čuda, razapeo je oči ko šišarke.
-Šta je smešno?
-Vi, čiko. Zašto ne ošišate te šiške? Pokvarićete vid, stalno Vam upadaju u oči. Mene su učili da šiškice moraju da budu do obrvica. Ni crvić dalje od njih. Tako ste veeeliki a to ne znate? I ne smem da pričam sa Vama. Vi ste nepoznat čovek i možete da me ukradete. Do vidjenja, čiko.
Skupila je lopaticu, grabuljicu i koficu i mahnula tati i mami. Čekao je sladoled od jagode i čokolade, baš onakav kakav voli, maaalko otopljen.
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (0). Trekbekovi:(0). Permalink
Jesenji rimajnder
tanja3 | 02 Oktobar, 2008 23:59
Negde u ovo doba prošle jeseni udružena trojka sastavljena od neravnopravne podele na plavo i crno, krenula je put je’ne planine severozapadno od rodnog nam grada. Prva sedišta reserve za nas. Ja sam bila taj neravnopravni crni pojedinac, pa sam velikodušno prepustila levlja sedišta plavušama. Desno za Ja, a Ja sama, Ja raširena na dva sedišta. Plejer utaknut duboko u srednje uši da se ne bi možda čulo koja je kariranostolnjačka popevka trenutno on D šofer’s radiolisti. Usput nas počastiše instant kafom i brojem telefona dežurnog planinskog taksiste, koji se, pročitaćete kasnije, pokazao vrlo efikasnim i korisnim u momentima istinske vremenske nepoznanice, tako nesvojstvene ženama...ah.
K’o pismeni rad iz srpskog....Peti osnovne. Čuva se u arhivi pod ključem.....Doslovce:“Jednog dana reših da se kupam na nišavi i taj mi se predlog veoma dopade sunce bezzazleno sija vrućina je neophodna“ . Čemu nepotreban utrošak zapeta ili zareza ili tačaka ili velikih slova?
Ovo nema veze sa planinom ali ima veze sa suncem i bezzazlenim sijanjem. Asocirao me dan sunčan.
Sledi razgovor nakon istovara na autobuskoj stanici.....
-Džes...a jel blizu vikendica?....Plavuša broj 1.
-Axa, to je novo naselje, ali blizu je. Tu je kuća košarkaša Danilovića.....Plavuša broj 2.
-Kako bre, novo naselje, a blizu? I da ti kažem, briga me. Došle smo da pešačimo.....Progovori uspavani sportista iz mene.
-Da zovemo taksistu?....P br 1.
-Ne, nećemo! ’Oćeš ti da tegliš ove stvari 2 km?.....P br 2.
-Ti reče blizu....(Ko me je vuk’o za jezik????)
Džes okreće broj i ubrzo nakon toga gegajući brunda dobrano napakovan mercedes D200 ka „novom naselju“. Prodje prvi km...prodje i drugi....prodje i košarkaška kuća....
-Samo da se podsetim. Matori farbao fasadu u drečeće crveno, nema šanse da omašimo....
-Džes....Kad si zadnji put bila ovde? Upitah je smrznuto i već zamišljam Igmanski marš za ’leba, vodu itd.....
-Sjaši bre! Prošlo leto! Kada je imao majstore za drugi apartman!
U medjuvremenu je čika Cane napravio i četvrti. Znači fizionomija vikendice se poprilično izmenila za godinicu.
Prodje i šuma....i nasipani put....i kad sam već pomislila da se vraćamo kući nekim stranim putem a taksista broji šuške i ide u prevremenu penziju, iskoči vikendica ispred nas sa sve crvenom fasadom. Ovako....uličica tesna ali ravna, a sa desne strane brdo...i na brdu vikendica, a do vikendice stepenice k’o u Hičkokovom filmu...Jedan kofer...unutra laptop iz prve serije (kao da su ga punili tegom za kranove)....king sajz torba sa jedućim i pijućim elementima (kao za nuklearni rat), to Džez potovarila da se ne ispustimo slučajno, ’vake slabašne.....khm, khm...moja torba....tu negde Oko king sajza...torbica opet jedućih elemenata i rančić Plavuše br 1.
-Je li...Džes...ćalac nije namontir’o žičaru za glupače koje nose ko da im je DalekoGaBilo poslednje???
-Ne zvocaj, sunce ti poljubim i daj taj kofer ovamo!
I tako....dovukljasmo prtljag ko sa aerodroma, izvetrismo D Grande Apartamente sa tri ležaja, TV-om, termo pećkom, kuhinjicom i kupatilom, nahranismo frižider i Od(U)mor je mogao da počne....
Drugi dan osvanu bezzazleno sunčan..opet. Budjenje, terasa, kupatilo, terasa, kafa, terasa...a pogled puko do Austrougarske granice. Lepotinja i ubavinja, Zone moje...
Naoružane patikama za fitnes krenusmo u osvajanje brda i dolina do čuvenog centra, gde bi trebalo da se počastimo kafom, nekim zasladjenjem itd....Da bi stigle na vreme za popodnevno kafenisanje, polazak je bio dogovoren u 11h.....Toliko nam je trebalo, sa par usputnih osvešćivanja Plavuše br 1.
-Ne mogu, bre, ja sam žena u godinama....To joj je bila dežurna rečenica narednih par dana.....
Stižemo lipCane do centra, strovalimo se u kafe bar, Džas i ja naručujemo ogroman espreso sa mlekom, „ženče u godinama“ toplu čokoladu. Tu dolazimo do epohalnog otkrića septembarske rasprodaje u okolnim lokalima i gorimo novčanike ko kiselina rdju. Ma još malo pa džabe dele, majke mi, kad vam kažem. Onda je raspored bio: Idemo ženče i ja, Džas čuva kamaru kutija....Onda ide dedaaaaaaaaaa.....ne..onda idu Ženče i Džas, ja čuvam ko Kerber i režim na besne domoroce. I tako ukrug dok nismo istresle zadnju šuštajuću menjajuću monetu. Ostavile kol’ko za onogodozgo taksistu i srećne i skasane, sa dva balona vode, tri džaka kupljenih krpica i nanulica, komad pršute i pogačom ispod sača i litrom crnog...krvna slika slaba, jel’te, vratile se u brlog.
Kada je osvanuo novi dan....bezzazleno sunčan...opet, elektronsko slanje kinte dostiglo je usijanje, jer ostalo je još par neometlanih radnji. Plavuši br 1 nije palo teško marširanje uz i niz padine, čak nas je požurivala da se, o užasa, ne rasproda moherasti sivi džemper ko siš’o sa stranice jesen/zima 08. Tasmanijske džavolke obrisaše i tog dana pojedine rafove i dodjoše do saznanja da bi mogle i ranije da zapale sa planine kući, ne zbog nedostatka vremena, već zbog pretećih poziva iz centrale da će nam ukinuti i bonove za užinu ako ne napustimo potrošački raj na zemlji.
Osvanuo je i poslednji dan...(bezzazleno nema, pala magla), hladan i mračan. Žene na sve spremne, izvukoše zimske jakne iz Sport Bili kofera, i kao što je red, spustiše se do centra radi opraštanja i bacanja novčića u jezero. Ja iskreno mislim da je negde iza ćoška čučao Mister Slučajnost i uperio nam poglede u jednu majušnu radnju sa extra sniženjem.....
-Ti beše imaš karticu?....Mozgala je Džas.
-Imam, ali nije mi stigao sms da je legla plata....E u tom istom trenutku zavibrira mi telefon...Poštovani klijentu (nijedan!) blabla...obaveštavamo Vas da je stanje na Vašem računu...blabla....Uplata...blabla...
A pored same radnjice ...bankica....i bankomat....
-Trči i diži!
-Kolikooooo???....Izgovaram ja u odlazećem trku.
-Sveeeeeeeeeeeee!!!!
....................
Epilog
14.30h Otrešena i poslednja radnja, ko orasi u ovo doba.
14.32h Trojka bez cvonjka slika se bezbrižno ispred iste radnje.
14.35h Zove se spasonosni merdža taksi.
14.45h Vikendica, pakovanje gepeka.
14.50h Zove se vozač autobusa da nas sačeka za polazak u 15.00h
14.59h Tu smo negde na pola puta do bus stanice.......
15.05h Utovar broda Baunti na gornju palubu, jerbo su
meštani zauzeli donje sa paprikom za velegradske pijace.
15.15h Oblak dima iz auspuha označava start, Džas uvlači Plavušu br 1 u bus, ja im mašem udobno zavaljena medju višegodišnje zalihe garderobe...
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (5). Trekbekovi:(0). Permalink